Ма какво чудовиште из Лок Неса! У Шушњу се појавило ЧЕДОвиште, које, ненавикнуто на статичност, од дуга времена и "лудих бубица"(или су купачи нагрнули на воду, нема где да стану па јој стају на жуљ, иако се не сећам да га има), недужне (ако је таквих на овом свету) људе, опружене на плажи, гађа камењем. И ваљда на то има право, по оној библијској дозволи: ко је невин, нек се на ме први каменом баци! Одазива се на име Маша. И заредила, пуне руке посла (и камења) има. Не знам да л' ће ко у Шушњу добити, толиикоо жељену, боју, али ће многи засигурно имати разбијену главу.

Возимо се пре неки дан и сусретнемо свадбену колону. Свадба, свадба, свадба, хееј! Тачно знам где су кум, стари сват и војвода. Знам, иако се не виде... од огромног ћебета простртог дуж шофершајбне. Знаменит гост - знаменит и дар! Обични гости, они ситни и мање битни, закићени пeшкирчетом из Панчева (што воду не упија, а не знам чему служи), а кум - одиго се на седишту па вири иза вееликоог ћебета (од полиестера, или полиамида, можда и мешавине - не видим најбоље), оригинал "кинеско". Није кум дугме! (А ћебе није "амбасадор"!) А домаћин имућан, и широкогруд, да се зна кад он жени сина: ћебе му за пола метра шире но на комшијској свадби.

Досадише ми два дана, пробише ми уши мегафоном: ЦИРКУУС У ВАШЕМ ГРАДУУУ... Циркус, ко да ми је то нешто! Ја из куће не морам да изађем да бих видела циркус. А и где год да одем, циркуску шатру не напуштам. И ви сте ту, и вии стее! Карту наравно платили нисте, јер... ви учествујете у програму! И сама играм једну од запажених улога: знате оно биће у шареној одећи, што широк осмех као брош носи (а кад га изврнеш на наличје - проспе се бујица туге)?!

Не волим да сваки час улазим у море, да се брчнем, па на сунце. Кад уђем, могу одатле само да ме истерају (што су моји зетови и сестре много пута и чинили). Купам се, и купаам, и купааам, па се онда... не сунчам. Окончам једно, па пређем на друго. 

Ја бих тако и да живим: дај да урадим још ово, и хајде да завршим још оно; таакоо... е сад могу да дигнем све четири увис и да уживам! Али Хегел каже: битак је БИВАЊЕ! Никако да усвојим то умеће напоредности и наизменичности, а да се оканем сукцесивности. Е да се може испити најпре сва жуч (зажмуриш, па накренеш, и наискап, па да остане само мед)! Али не дају се разлучити, а и, ако је веровати Његошу, "смијешане најлакше се пију"!

Без поклопца оловка - мистерија за Шерлока

Куд нестасју поклопци с мојих оловака и фломастера, живо ме интересује. Ту нису чиста посла: сад их видиш, сад их не видиш! Ја лежим на кревету, подвлачим кад треба, они (поклопци, тј. затварачи) чаме покрај мене, и одједном: нигде их нема, ко да у земљу пропадну! Преврнем јастуке, јоргане, чаршаве, погледам под кревет... у своју мајицу: ни трага ни... поклопца! И после (много дана) однекуд исксну, кад их уопште и не очекујем, кад већ обавим и четрдесетодневни помен. Шерлок Холмс ће морати да реши ову мистерију!

Право решење за погрешан проблем (или обрнуто)

Сваки дан је избијао осигурач и нестајало светла у кухињи. Мењали смо жице до бесвести. Онда смо позвали мајстора. Помислили смо, можда је киша допрла до неких каблова. И мајстор је гледао, гледао... па прокопао нови канал и спровео струју другим путем. Сад смо били мирни и осветљени... два дана (држи, буре, воду док мајстори оду). Онда нам се опет СМРКЛО. Дигли смо руке! И остали у мраку... наредних (и сад минулих) неколико месеци. (Ех, на свашта се човек навикне, верујте!)

Пре неки дан мом оцу је пало на памет да промени фасунг. И светлост је бљеснулааа! Зар је чудо што од ТАКВОГ оца потиче овакво дете?!

Беж'те, јуначине

Пошли ноћас око један моји сестрићи код мене (било им досадно, о божее, а имају по тринаест година). Отац и мајка једноме, односно тетка и теча другоме, спавају мирним сном (и не мисле да у сваком тинејџеру неки ђаво чучи... и да ђаво не спава кад они спавају), врата закључана, а они преко терасе... посред мрака! А кадри су стићи и утећи (поготово ово друго), и на страшну месту постојати... секунд, два, ТРИ... Нешто шушну, бежж'теее, јуначине!

Купохоличарка се од малих ногу познаје

Маша је већ права мала купохоличарка. У свакој радњи инсистира да је спустим на под, да стане на своје ноге, како би могла да употреби руке. Па онда редом, брзином светлости, извлачи фино спаковану одећу, искључиво са дна гомиле (замислите шта онда с гомилом бива) и коментарише: "ово леепо, ово леепо, ово леепо..." Како да јој објасним да то НИЈЕ ЛЕПО?! Све што о купшовини зна, научила је од нас (једне мајке и две тетке). Замислите је како повлачи хаљину за хаљином, одмерава их, тобоже зналачки, и категорички одбацује (онако како ја говорим њеној мами кад ми покаже нешто што није зелено): "а нее, а нее, а нее... А ако ко покуша да заузда њену страст за куповином, Маша разјапи чељусти и заурлаааАААА, батргајући се бесно у рукама које је стискају. Продавачице се истог трена баце у заклон иза пулта, а мајка и тетка пожуре ка излазу. Чик да јој неко, ненаоружан (стрпљењем, и искуством) стане на пут.

Сено за коња, за принца СВЕТ

Читавог живота ја чекам принца на белом коњу. Сад принчеви неки и модернизовани, има и других превозних средстава: лимузине, јахте, авиони... а ја запела: коњ па коњ! И дошао ми коњ, али ЖУТ (а зар је и могао коњ мога принца бити бео, кад већ није зелен?)! И од гуме (ал' уме и он добро да одскочи, кад му Маша и Миа наскоче на леђа; кад то учиним ја - погне се до земље, ни да макне, обична рага)! А од принца... ни гласа ни трага... ни писмо ни разгледница... ни СМС... ни мејл... ни чет... Принче мој, где си?! Сено за коња, за принца СВЕТ!

Ко да ја немам јајне ћелије

Кажем ја сестри од ујака ноћас у СМС-у: "Постаћеш опет тетка!" А она пита: "Која је у питању?!", тј., захваљујући којој ће понети поменуту титулу. Има неколико сестара и може бити било која, све су осумњичене (сем мене, изгледа). Одговорим: ја! "Кажи, не зезај", не прихвата она (ко да ја немам јајне ћелије). Зашто то звучи тако неуверљиво, а? (На мене никад не пада сумња; каква је то дискриминација?!) Мислите, не дешава се то од масних колача (поготово ако се зна да поменуте и не једем)? Оће каткад од немирног ветра, додуше... али сад је мирно, мислите... а не знате ви с које стране ветар дува!

Модерне методе чишћења

У свакој бајци постоји (прогоњена, проклета, успавана) Лепотица, и постоје њени помагачи. Пепељуги је маћеха на под просула просо, које је потом она морала да покупи (то ситно, очи да ти испадну док сакупиш сто грама), а ја сам млеко сама (нехотице) просула. Пепељуги су у помоћ дошли голубови, а ја сам позвала Васу и мачку да млеко полижу. И лепо њима, лепо мени (они омасте брке, а ја не морам да бришем). Али је мој тата дрекнуо на моје помагаче (па су збрисали из кухиње) - човек традиционалиста, нема разумевања за модерне методе чишћења подова!

Тигар и нирвана

Њему је потпуно свеједно: има таласа, нема таласа... велики таласи, мали таласи... сунце греје, киша пада... све му равно, од Петровца па... докле 'оћеш... Све што јесте и што није - њега не узнемирава. Лежи (кад га Миа не затрпа у песак вертикално) налакћен (на плажи, на поду, кревету, мојој нози...) и гледа некуд у даљину, блажено осмехнут... као да нема ничег што може да га уздрма (кладим се да је досегнуо нирвану), као да му је најбоље управо ту где је (нарочито кад је у мом крилу). Тај Миин тигар од гуме, који и добро и лоше (по мерилима људским) прихвата с једнаким миром - мој је идол!

Не шал'те се с рефлексима! (Не шал'те се главом!)

Миа се често не да ни повести ни потерати. Миа уме да преврши сваку меру. Услед тога, на мору се десило неколико пута да је рука њене маме пљесне. После се мама каје, и увек каже да је то учинила "рефлексно". Верујте, није лако кад је мама на ивици живаца, а дете не престаје да преко те ивице прелази. Али сузе се једва осуше, а Миа се опет занесе и "пређе преко границе" (толеранције). Онда ја морам да је упозорим: Миа, смири се! Знаш какве ти мама има РЕФЛЕКСЕ (има све да нас потамани)!

Имате резервације? Па шта?!

Аутобус који смо чекале каснио је више од два сата. У Будви су пустили друге да седну на места која смо ми РЕЗЕРВИСАЛЕ. У Петровцу су рекли да за нас нема места, која смо РЕЗЕРВИСАЛЕ. Али су, само зато што нисмо хтеле да се помиримо са тим да смо намагарчене, понудили да нс превезу до Сутомора, где би нас пребацили у други аутобус. У Сутомору нас, иако то очекивасмо, не избацише, са све РЕЗЕРВАЦИЈАМА. Ако сте мислили да вам резервације гарантују да ћете седети у аутобусу - веома сте наивни! Резервације служе да вам аутопревозник мазне паре! Животно правило злата вредно је: ко пре девојци - његова девојка! Ко пре у аутобус - завали се у твоје седиште! А ти се потуцај... од немила до нетрага... од Петровца до Сутомора... од Сутомора до... Пошто сам се у том аутобусу осећала као уљез (седела сам ко на иглама, тј. нисам могла ни да једем ни да спавам), упитах возача каква нам је даља судбина. А возач љубазно рече да ће се примопредаја обавити у Потоцима. Људи, идем с мора - шта ћу у ПОТОКЕ?! И заиста, пребацише тамо четири путника, али ми нисмо били међу њима. Правда је спора, али достижна: терали смо је од мора, а истерали (и правду и узурпаторе) у Потоцима!

Црна бубо, куд си се упутила?!

Кад смо пошле кући, чекале смо на аутобуској станици у Петровцу готово три сата: дошле смо пола сата пре заказаног поласка, а аутобус је каснио додатна два сата. И морале смо отићи до ВЦ-а. Да сте то видели - прави хорор! Најпре сам морала да прођем кроз предворје, у којем не беше светла, које је последњи пут опрано оне године кад је изграђено (а прошло је отад бар три деценије), где са свих страна висе некакви каблови... А у самом ВЦ-у... јаоо, какав ужас! Прљаво легло разноразне гамади! Да су ми очи биле микроскоп, несумњиво бих регистровала гомилу којекаквих сићушних воајера. Не знам како сам се уопште усудила да скинем гаће. Нека гадна црна буба мили из једног ћошка ка мени... На опрезу сам... стиснула сам ноге, које су ми се одсекле, и лакну ми кад увидех да је њена мета сливник, а не... 

Између Сциле и Харибде

Кућа у којој смо биле смештене нема директан излаз на улицу. Са једне стране узане завојите стазице, којом смо морале ићи, налази се бетонски потпорни зид, висок три метра, из којег вире дугачки комади гвожђа, а са друге стране је земљани бедем. Сваког дана морале смо проћи између Сциле и Харибде, сваког дана ходале смо опрезно линијом која раздваја онај и овај свет, и никад се није засигурно знало којем ћемо се царству приволети (срећом, кроз живот идем ко мува БЕЗ ГЛАВЕ, па никад немам вртоГЛАВИце). Чудни су путеви божији, ал' што знају да буду опасни ови људски! Ма какви кањони Мораче и Таре, то је мачији кашаљ!

Немој да те поједе вук

Кад сам једног дана у Лучицама пошла по ослића у лепињи, Миа ме упозорила: "Пази, намој да станеш на камен! И намој да те поједе вук!" У мом животу све касни, па и упозорења: Миа се родила тек пре четири године! Одавно сам изубијала и колена и главу (откуд ране и на срцу - појма немам). Само вук још никако да ме се дочепа (што не значи да нисам наивна). Зато што он чека да ме пресретне на путу, а ја идем СТРАНПУТИЦОМ!

И кад нисам директна мета, морска вода на лицу ми смета

А што ме нервирало кад сам у води и тик поред моје главе праћакне се неко дериште, или, још горе, каква матора будала, која умишља да "има таленат"... ух! Или се крај мене отвори ратно поприште: досадни створови отворе ватру, овај воду, једни на друге, а ја у средини... мрштим се, гледам их попреко и отирем воду с очију (а, богами, узгред, и псујем кроза зубе). Ајд што се прскају рукама, него имају и некакве справе налик на огромне шприцеве. Углавном сам ја била колатерална штета, али се дешавало да сам и директна мета. (Било да сам успутна штета или директна мета - мораска вода на лицу ми смета!) Клинца који се удсудио да у мене пуца из тог модерног оружја прострелила сам тако опаким и дугим (претећим) погледом, да су му се одсекле и руке и ноге (а не би ме чудило и да се вода у шприцу од стрха следила). Мрзим кад ме прскају по лицу! И дође ми, од беса, да им те ноге и руке поломим (ако се не одсеку од мојих очију), но ме било страх да ћу имати посла с Друштвом за заштиту животиња (а и родитељи су им седели на обали).

Предусретљиви Рус

Имали смо кофер пред којим би и Херкулу клецнуле ноге. Кад смо пошле кући: ја вучем, другарица придржава и додатно управља, а сестра даје усмене инструкције. И прискочи нам човек у помоћ, шчепа онај кофер: "давајте" (фини они Руси, бре), те га, за тили час, снесе низ степенице. Болъшое кофер изискује болъшое  спасибо! (Али се прве речи сетих са секунд закашњења, те захвалих скромно, без атрибута.) Моја сестра је потом тврдила да га је на таквав чин навео поглед с моје задње стране (наравно да сам морала да се погнем, и магарац би под онаквим теретом посустао), и да се оно "давајте" није односило на кофер. Али, ништа јој не верујте.

Одлучно НЕТ руском деди

Шетам ја сама последњег јутра на мору и фотографишем град (зато сам и поранила, док још нема пуно људи - не волим кад се размиле и покваре ми призор). Али, бре, ти људи ко да не спавају (већ их је на улици било охохио). Један руски деда (можда што је, идући за мном, "снимио" моја гола леђа) прође испред, па не оддоли да се окрене и понуди: "Давајте вас сниму!" А не, НЕ! НЕТ! Знам ја то, после би он: а да видите мој апартман, а да видите што ја имам "апарат" (бајпас)... Нет, дедушка, нет, далеко ти лепа... вила! (За мене је сваки мушкарац рођен пре више од тридесет година који ми (из чиста мира и без повода) приђе - манијак, док се не докаже супротно.)

Један друг читалац касније је приметио (да сам отаџбину довела у опасност): "На крају ће због тебе да искрсну међународне компликације! А Руси нам требају у Савету безбедности да ставе вето! Ти да си патриота, ти би му сама дала... да те слика." Марим ја за патриотизам (што је много -много је, џаба вето преко мојих леђа голих)!

Буба-буба-буба-маара пред бумбаара храбро стала

Ја се никад не сунчам... зборг зрачења... и јер не волим да се шареним. А сад сам, из само мени знаних разлога, одлучила да се, малчице додуше, зближим са сунцем, само у одређено доба дана (кад сунце малакше). /Ионако како год (се) окренеш, нисам могла да избегнем сунчеве зраке: док се ми тек од поднева једва докобељамо до плаже, сва иоле заклоњена места заузета; а није Петровац Шушањ - тамо борова колико ти душа жели)./ 

Међутим, како ћу носити топ кад су ми остали трагови од бретела на купаћем?! Да ли да се усудим (не бих ли иоле поправила штету) да те траке одвежем док лежим (као што многе, бронзаном бојом опседнуте, жене раде; видела жаба да се коњи кују, па и она спустила бретеле... и награбусила)? Упозорила ме сестра: "Има Миа да те попрска, ти ћеш да скочиш..." А није ме попрскала. Налетео је бумбар... око њене главе... И сестра рекла: иииии, а ја сунцем омамљена (а по природи заборавна и занесена), скочила да га одјурим. /Будући да сестра беше трудна, а Миа малолетна, те отуда обе слабашне, као најснажнија, осећала сам обавезу да заштитим породицу од сваког зла./ И машем ја руком, док бумбар не одступи, а поглед ми паде: ииии! Тешила ме само (слаба) нада да су и сви они људи око нас били заокупљени бумбаром (да од дрвета нису видели шуму). Моја сестра је одмах (ваљда што је пропустила задовољство да сама види моје разголићивање пред масом), ликујући (због моје срамоте) и церећи се покварено, нашој трећој сестри одмах послала СМС са лажним цитатом, у којем се ја, као, надам, да нису сви гледали у бумбара, да је неко гледао и уу... другом смеру. Блажено око што је живу (голу) виде!

Вино није ни слатко ни кисело

Соба нам била омања, али кревет велик, и имали смо ТВ (све у свему, кад се подвуче црта испод девет евра по особи, У Петровцу - није лоше). Но ђаво нас наведе да завиримо иза нахткасне и уочимо шаку мрава (мора да је неком од ранијих гостију запао кекс иза, па мрави нагрнули ко хијене). По нашем извештају о илегалцима у нашој соби, власница је интервенисала... метлицом! И каже, узгред (осећајући ваљда потребу да се оправда, иако ми нисмо ни помислиле да од мрава направимо скандал, ни од комарца магарца): два-три мрава! Кад човек претерано конзумира алкохол, кажу да види дупло. Чиме ли смо ми биле опијене кад видесмо мравињак?! Два различита виђења (из угла госта и угла домаћице) потврдила су велику филозофску истину: све је релативно! Вино није ни слатко ни кисело (а мравима ниједно не би сметало)! Неки склони хиперболи, а неки еуфемизму. Истина је негде између?! Илии... иза нахткасне?!

Завукли су се они (што утекоше пред метлом) у мрављу рупу... и навикли смо на суживот: нису дирали они нас, нисмо дирале ми њих (то је толеранција). А можда су и цркли од глади: од мене им ни мрва није пала (све сам сама смазала)!

Није тетка трамбулина

Миа има четири године, и има пуно енергије. А нас две имамо... немамо четири године, и немамо толико енергије. Сем тога, дођу Мии често луде бубице (имуне на Раид; нити чују шта говориш нити их занима... терају по своме), које јој не дају мира. Десило се неколико пута, кад Миа није хтела да гледа цртани (који на њу иначе делује као седатив), да је, између осталог, скакала по нама и да смо на једвите јаде успевале да се одбранимо. Умало зету (каменоресцу) да пошаљем поруку: "Клеши нам споменике; ова мала ће да нас са'рани, само да нам побијеш камење!" 

У тренуцима тешког очаја (и физичке исцрпљености), размишљале смо: "Да л' да јој дамо таблету против мучнине (од ње је, кад смо путовале, спавала сатима као топ, и нисмо с њом имале муке)?! Био је то последњи (неискоришћени) адут једне мајке (бремените) и једне тетке (као магарац обремењене) на ивици нервног слома.

Изгубљен случај пред вратима ВЦ-а

Можда на Златибору, а можда и није, паркиран аутобус до аутобуса, и стално пристају нови... Пошли људи на море, а морају да пишке. Пред вратима ВЦ-а (не верујем да је социјални случај, кад узмем у обзир следеће) баба сера (важна ко да је на вратима раја) пакује новчанице од двадесет динара у шаку и трља руке. Употреба тоалета - четрдесет динара! Некад је, у срећна времена, била "мала нужда један, а велика два", а сад са двадесет динара мож' да се ј.беш... ал' да пишаш - НЕЋЕШ МОЋИ!Срећом, три лииваадее, три лииваадее... нигде гааздее неемаа... а магла пала...

У ствари, ево како је било. Изађем ја, мамурна (скоро се пробудила), дођем до ВЦ-а, и схватим да нисм понела лову, па се окренем да одем по новчаник. Отворена задња врата на буду... попнем се, и чудим се: "Кад променише пресвлаке на седиштима?" И гледам (ухвати ме паника): "Ј.боте, где ми је сестра?" Изађем, а група мојих сапутника се смеје. Погледам бус, а бус - црвен! Онај којим смо ми путовали био је БЕО, и паркиран знатно даље. Уђем у њега и заборавим да сам хтела да пишким. Џаба ти било, где ћу без надзора?! Треба да залутам, па ко после изгубљен случај да нађе?! На ливади сам ноге оросила приликом следећег стајања (и то није била моја идеја - ја сам своје идеје оставила код куће): није да сам стипса, него ко да чека ред... а магла пала...

"Добри" рефлекси и божије мешање у моје финансијско пословање

На море смо кретале увече, па сам изјутра нешто куповала и свратила до мењачнице. Пружила руку с новчаницом и у том моменту видим, крајичком ока, како нешто пада поред мене на под. Не знам да ли сам мрднула који центиметар уназад, али руку нисам помакла (за шт сам и по повратку с мора на њој носила доказ). У другом трену, видим одвали се друга даска с бочне стране шалтера и звекну ме по прстима. Један од присутних људи је потом рекао: добро је, има добре рефлексе! (А знате какви су ми рефлекси? Једном, док бејах средњошколка, или пак основац, пролети неки камион, јако брзо и јако близу нас пешака; сви поскачу у шанац, само ја останем где сам, а заклоним лице шаком.) Добро је, додадох јетко, сем за моје прсте! Тек тад спазише моја два расечена прста и прилично крви (јао, јао, помагај, изић ће ми ц'ева), те ми прискочише у помоћ. 

Дешавало се и пре да ме лупе по прстима... кад игрмо "црвених рукавица", рецимо, или... кад хоћу да узмем још колача (а треба да остане и за друге)... Али да ме Свевишњи лично тресне по прстима кад пружим руку да разменим десет евра?! Мислим, Господе, ДЕСЕТ евра?! (Зна он да ћу ја те сиилнее динаре зачас спискати. Али то ни Он не може да спречи!)

Почетак једног летовања

На море сам овог пута (после много година лагодног путовања аутом) кренула аутобусом, у друштву сестре и трогодишње сестричине. Накнадно је, кроз неколико дана, потврђена сумња да је с нама пошао и слепи путник - у сестрином стомаку. Та чињеница товарила је, наредних десет дана, сав пртљаг који нам је за плажу требао, као и Миу - на моја леђа. 

Потврђено је и да нам је зет (муж друге сестре) баксуз (прогнозирао је квар аутобуса). Кад смо стали у Мојковцу, возач је рекао: "Десет минута - пауза!" Испоставило се да му је песак у сату овлажио, па стало време (а мотор прокувао): десет минута потрајало је ПЕТ И ПО САТИ (толико је требало другом - исправном бусу да по нас дође из Херцег-Новог.

Очерупане ћурке

ДепилацијаааАааааАааааААААААААА... Ух, готово је! (Не желим никад да видим Бразил!)

Пре две године, пред полазак на море, моје сестре су, дошавши на ред после мене, непромишљено козметичарки дале инструкције: исто (и не слутећи сасвим шта тај пакет садржи)! Кукале су наглас све до Подгорице, и црвенеле се ко... очерупана ћурка (та перната животињица, сасвим случајно, постала је наша породична метафора заа...) Једва су ми (ни кривој ни дужној, а изгледа више толерантној на бол)  опростиле: данима нису могле да седну, а да не јаукну (смејала сам се њиховим мукама) - ћурке биле и печене (десило се да је восак био топлији но што треба). Сваки дан био нам је као Дан захвалности (само се о "ћуркама" зборило)! (Не знам да л' су зетови славили!)

Неће јој фалити длака с главе (јер је ћелава)

Док смо шетали с вечери, мало држећи Мађу за ручицу, мало трчкарајући за њом, Алекса (опаки тинејџер) носио је Хану (девојчицу од гуме), па наједном (ради разбијања монотоније и досезања узбуђења) завитла њоме којекако по ваздуху. Истог трена лутка му је, због тешког физичког злостављања, одузета (како би се избегле озбиљније повреде тог несрећног створења). Ма не брини, умирих луткину старатељку (а Машину маму), неће јој фалити длака с главе (јер је ћелава)!

Чудни породични нагони

Неки (или боље да кажем: већина, готово сви) у мојој породици имају чудне нагоне, који се, изгледа, наслеђују из генерације у генерацију.

Мој отац, моја сестра, па сад и Миа уживају да стискају нечије уво или, у недостатку добровољних "давалаца" (увета), мазе сопствене уши. Алекса, мој сестрић, као мали, волео је да се лицем приљуби уз наше голе листове (завуче образе између њих, и кези се блажено). Ниси могао чарапе да промениш, пред њим да се обучеш, а да се он не затрчи међу ноге (и онда их држи уз образ, сав озарен). Једном тако лежимо нас двоје и гледамо Сандокана. Протрчаше (изгледа одвише брзо) силне ноге по пустињском песку, а Алекса ми се снуждено пожали: а ја нисам ни видеоо!

Један од чудака са овог породичног стабла (ма не да је чудак, негооо... изгубљен случај, искрено да вам кажем) воли да пљеска децу по образима и по голим бутиницама, а и по... (не смем да вам кажем; неко би ту информацију могао погрешно протумачити и злоупотребити). Каква је то сила, ко ће знати, тек рука сама крене (чим се нађе иза каквог облог и једрог...). Још није утврђено у чему је ужитак: у звуку и специфичном ритму пљескања, у неком осећају заобљености и испуњености шаке, у свему скупа...? И деца, навикнута одмалена на специфичан вид нежности, уопште не реагују на то, сем што понекад почну сами да се пљескају по буцкастим ножицама, тражећи још (а кад мало поодрасту, знају и да узврате ударац... из све снаге, баш како ја умем да звекнем сестре кад се нађем иза њих), а ако се ко други усуди да их пљесне по образима, одмах се дају у дреку (јер то доживљавају као агресију и понижење). Недавно смо приметили да се појавио и наследник: Маша (која је од Мие две године млађа) удара Миу по гузи и прати то вербално (као  да користи показну методу): д.п., д.п.! 

Моје сестре вазда гунђају како их то пљескање сестрића нервира (уши им нису нарочито толерантне) и како је прејако (тобоже, ноге им се црвене), а ја се браним: шта вама смета, кад се они не буне (и све се цере од ува до ува, сем кад су зле воље - онда им ни иначе не треба прилазити).

Као што рекох, неки у мојој породици имају чудне нагоне, који су, изгледа, генетски програмирани, тј. преносе се с колена на колено... или на лист... или на бут... можда на уво... или на д.пе.

Морала сам да устанем у пет сати и да два сата чекам пред станицом милиције, како би ми рекли у које време да дођем да се "сликам" за личну карту (немам више куд: стара истекла у јануару, а ја хоћу на моорее, за који дан). Два сата чекаш, а нигде клупе да одмориш мало. Старија госпођа и неки господин сели на степенице (кичма не мари много за отменост). Међутим, један од пандура, наишавши с терена, скрену им пажњу: Молим вас, пређите тамо (где стајасмо ми, остали мученици), није културно да седите овде... колеге пролазе и остало (живо ме интересује шта остало подразумева, ал' сумњам да би то и он знао). 

Ја сам у више наврата морала да чучнем (не држе ме ноге), али сам сестри исказала недоумицу: не знам да л' је културно (али прија)?! Чучим и све се обазирем да пандур и мени не одржи лекцију; ем чучим, ем ми плитке фармерице! Ето, да знате, не идете тамо само да подносите захтеве за издавање личних исправа, узгред се учите и култури! Најпре добро проучите бонтон, да не буде после: нисам знао!

Слушам апотекарку како једној баби уз лек даје и објашњење: то вам је за превенцију инфаркта! Исто понавља три пута (а баба је једнако бело гледа) и проверава: јесте разумели? На то баба климне главом, само да јој ова не пробије бубне опне "превенцијом". (Аман, жено, ја немам лек за превенцију инфаркта, па, ако још једном то поновиш, не гине ми!) А како би било кад би, место што повисујеш тон (и место превенције), употребила неку другу реч (за превенцију неразумевања)?! (Баба није глува; само није понела Речник страних речи и израза!)

Сваки дечији труд мора се адекватно наградити или бар похвалити. Кад је Маша једне вечери какила (у ношу), сви смо јој дуго аплаудирали и скандирали: браавоо, Машо, браавоо! А Маша се поносно смешкала, гледајући нетремице своје "дело" (које је измамило тако бурне реакције укућана). Неки људи током целог живота (остају једнако креативни), из истог разлога, заслужују непрестани громогласни аплауз. И једнако се поносно смешкају над својом "вредном" творевином.

Кад смо једне године путовали на море, пред црногорском границом сестра и ја покушавамо да се присетимо колико је јаја дозвољено пренети преко границе. Ја кажем (читала сам у новинама): тридесет (толико и стаје у картон, који смо имали у гепеку). А ми имамо тридесет два, преслишава се наглас она. Ма ништа, даћу им два, из картона... ма не (предомисли се, ко да отвара гепек), из панталона, па ћу да надоместим. Нас две потом смо сатима умирале од смеха. Зету, који је био за воланом (и у чије би панталоне цариник завукао руку) то и није било смешно.

Каже ми једна сестра: "Ала штрчиш у овој гомили људи, са тим твојим бледим теном (а ја волим што сам бела и другачија), као да си из тринаестог века! Морала сам да је подсетим да и јесам по много чему (ех, да знате тек) као из тог времена. А она је морала да се сложи. Ако занемаримо све по чему сам ближа тринаестом но двадесет првом веку: боље да имам бледу кожу но РАК КОЖЕ! (Мислите о томе, на путу до соларијума!)

Кад се прсти замажу чоколадом, то се сасвим лако чисти. Једноставно их ставиш у уста и кад их извучеш - чисти ко суза. Ммм, како укусно, не скрива задовољство Миа. Пре неких годину дана још је имала навику да прсте (и кад НИСУ замазани чоколадом) поваздан држи у устима,. Једног дана лежи на кревету гледајући Тв и ја је питам (јер беше прилично мрљава): Миа, шта ћеш да једеш? Питање понових више пута да би уопште одреаговала на њега (гледала је цртаћ, а тад ништа не чује... ни до данас ми није јасно да ли је толико занесена или нас просто игнорише). Најзад се невољно окрену ка мени, извади на трен руку из уста и, са готово неприметним смешком, "поручи": ПРСТЕ (које одмах потом врати натраг, у усну дупљу).

Жена ми даје паре за робу, а Маша се протеже, хоће да узме, и (јер је у томе спречавам) цичи: па'е, па'е... Једва се одбраних. (Знам, Машо, моћан је осећај... новац у рукаамаа... али је ТУЂ!) После хоће да куца на каси. Узела онај скенер и опонаша ме. Изгледа да сам јој идол кад год сам за неком справом по којој се чука.

Боогата саам... имаам мирааз..

Приметила једна госпођа да је продавачица другачија (у ствари, испоставило се да је сасвим ДРУГА). Онда закључи да су обе продавачице лепе. И цитира ми мудрост своје свекрве, која је, говорећи о лепим девојкама, увиђала: "Ето видиш, њој не треба мираз, она ће се добро удати!" Дакле, испоставило се да сам и ја МИРАЖЏИКА! Немам њиве и ливаде (а можда се и намакне хектарчић), немам виле ни аутомобиле, ал'... "очи су јој два драга камена" (још ПЛАВА, ЕЈ), "обрвице - морске пијавице" (нарочито после интервенције пинцетом)... "кад говори - ко да голуб гуче" (треба то чути ујутру, одмах пошто се пробуди)... "Ђувегије, где стее, да стее, хтела бих да знаам... хоћу да с' удаам!" (Стојте, шта сте се полакомили, само певам, а ко пева - не мора то и да мисли!)

Била једна (сезонска) продавачица, слатка ко шећер (ваљда што га мери, па се њиме и засипа... ако нешто друго није у питању), са кикицама и пинк ноктима. А досаднаа: неће, као све нормалне продавачице, да дели кесе и шаком и капом! Она сваког обавезно пита:: хоћете кесу, јел' треба кеса (а прећуткује: зар вам је баш нужна)? И бога моли да одмахну главом. Као, ХОЋЕ  да чува планету! Ма иди, ОНА ће да је чува! Нико је не чува, што ми да је чувамо, а? Сачувај нас боже еколошки освешћених продавачица (са кикицама - те су најгоре)! Живеле најлон-кесе (ионако дуговечне - стотинама година, кажу, кесе се не разлажу)! Па није да нам баш толико (и увек) требају, али - кад је џабе, и сирће је слатко.

Све сам звезде на небу пребројала (а нико ме није треснуо по глави), бројала овчице (и црну рачунала, и назимад)... На крају сам се досетила: бројала сам своје године, и бројала, и бројаалаа... Заспала сам негде на половини количине (ко да чека крај)... И за несаницу ИМА лека!

Милслите нема никакве узрочнопоследичне везе између оваца и пирошки?! Овце, те алаве неваљалице, наумише јутрос да пождеру цвеће (за дезерт). Мајка појурила за њима (да спречи тај биљождеризам), па се прострла по земљи кол'ко је дуга (а нарочито тешка) и повредила руку. А обећала је била да вечерас прави пирошке.                                        
/Цвећу и сад срце убрзано куца (избегло је смрт за длаку - вунену; овце сву ноћ кују план како да га се дочепају; наша главна, и једина, куварица сад је једнорука (готово неупотребљива)... а пирошке само пусти сан (погодите чији)./

Свакога госта (нарочито ових што ми их је мајка родила)... пола сата доста (често више него довољно за нервни слом)! Разгранало се породично стабло, разгаламила ситна (а и крупна) чељад - па само гледам о коју грану (тог истог стабла) да се обесим (да висим још и могу, да седнем - немам где).

Шетам вечерас са сестрићима, причамо о којечему, смејемо се... и депресија се повлачи... Не би ме нимало чудило и да једном тако (кад они постану озбиљни људи) шетам с њиховом децом, и причам с њима као са себи равнима. Иде време, ја у месту стојим..Нити дане нит године бројим... Никако да схватим кол'ко је то песка протекло. Двадесет година мине, а мене баш брига - ма шта ме се тиче!  Кике плетем цвеће берем и возим бицикл. Имам неку грешку у софтверу. Немој случајно да ме неко поправи!

С времена на време (рецимо на пола сата) у овој соби, на волшебан начин, нестају фломастери (зелени), обичне и хемијске оловке... као да у земљу пропадну... Подвучем три реченице, и кад хоћу да подвучем четврту - од писаљке ни гласа, а нарочито ТРАГА (на папиру). Погледам под кревет, под сто... прашине кол'ко волиш, оловке ни за лек! /Некад морам да погледам и у своју мајицу, јер, пошто читам у лежећем или полуседећем положају, ја имам један необично згодан (двосмислено, двосмислено) сталак за оловке; једном сам тако са заденутом црвеном хемијском отишла код другарице - замислите бруке!/ Онда се, кад већ почупам косу од беса, и кад набавим нове, једнако неочекивано, и једнако волшебно, појаве ни од куда.

Читав дан они (моји сестрићи и братићи) играју фудбал. Дечаци. А данас им се једна девојчица "мешала у посао" (дошла прекјуче из Канаде, још се стиди, али ноге је сврбеле, па није одолела). И наруга се Јовица Алекси: "Их, ко те прешевао!" (Чекај, чекај, Јовице, заиграће мечка и пред твојом мрежом!) Откуд дечацима те предрасуде да су они надмоћни на фудбалском терену?! И девојчице ноге за фудбал имају (обратите пажњу - често су им криве)!

Е,  у овој кући има и горих манијака од мене! Човек нањушио струју и устао да гледа Фарму! Да не поверујеш: шта тамо има да види?! Јесте, у првом плану краве (двоножне) и волови (у људском обличју)! Али од сточарства можеш да научиш тек како да комшији (што пре) цркне крава! Додуше, има ту и неких посебних вештина: пљување изблиза, сексуално злостављање туђих мајки, извртање туђег прљавог веша... Кад смо остали без струје, радовало ме само што смо остали и без Фарме. А, ето, он није могао да заспи, а да не чујејош коју псовку, да не осети још мало мржње и простаклука... Куку, шта ће ми од оца направити! Морали би да ставе упозорење да је програм забрањен за старије од шездесет година - они су, изгледа, нарочито подложни лошем утицају!

Хајде што је олуја ломила дрвеће, хајде што је куће начињала, нека је вода све поплавила, нек ми је дошла до грла... Али шта ћу без струје?! Ја у мраку немам ШТА да радим! Не могу да читам. Не могу да укључим компјутер, дакле не могу ни на интернет. Хмм... могу да поједем све колаче с маком (зато што и у мраку одлично знам где су ми уста, и зато што та уста под стресом постају халапљива). Шта ћу сад? Одем да се истуширам (то умем и уз свећу). Али шта ћу сад? Да спавам, а, као сав нормалан свет (ионако је ноћ, и време је)? Хтедох, али ја нисам као тај свет. Ока нисам склопила, само сам се тумабала по кревету. Да мало сањам, а?! Онако како само ја умем? Јок, изгледа да ми и машта ради на струју!

Тако мало треба да се буде срећан - само СТРУЈАА, СТРУЈААА! Одзму ти је, па ти је, кроз шест сати, врате, и да видиш среће! Ах, све је потаман, све како треба, ништа не фали! "Богаатаа саам, имаам свегаа, још даа мии јее"... да упалим комп! Добро, без струје нисам могла да читам. Добро, нисам могла ни на интернет. Али кад нема струје, ја не могу ни да заспим - све док не стигне. Једно је кад ти сам угасиш комп (и знаш да можеш у сваком моменту да га упалиш), а ужасно је узнемирујуће кад те виша сила осуди на мрак. Ах, сад тек могу мирно да склопим очи.

Киша је, изгледа она четрдесетодневна. Не спавам. Сваког трена очекујем да ми Ноје покуца на врата, па да се укрцам у (б)арку. Само богоугодни (и боголики) унутра - ала ће бити комоције! А откуд мени карта?! Паа... наложено му је да од сваке животињске врсте поведе по један примерак од оба пола; зашто би гуски ускратио ту привилегију?! (Надам се само да ће следити моје инструкције кад буде бирао гусана, и да ће поменути обавезно гакати ијекавски.)

Сујетна сам, и кријем своје тајне. Али баш хоћу с вама да поделим рецепт за чорбу од печурака. Најпре продинстате мало црног лука, па додате исецкане печурке и мало воде. Док се то крчка, гледате Шехерезаду, а онда зазвони телефон, па разговарате с другарицом најмање петнаест минута. За то време печурке су таман какве треба да буду: дехидриране, слепљене за дно шерпе и неколико нијанси тамније но што је уобичајено. Печурке, оне које се нису грчевито ухватиле за дно, преспете у другу шерпу и налијете воде, толико да не може да испари за сат времена телефонирања. Кад додате зачине, добићете ретко укусну чорбу, специфичне ароме, а богами и боје. Велика дела (укусне чорбе) захтевају велике жртве (загореле шерпе)!

Тај исти човек, пре неколико година, уграби прилику да мојој сестри (која тек беше стекла средњошколску диплому; перверзњак матори!) каже да је као ПУЦЕ, или као ПУСЛИЦА. Кад год смо то касније препричавале и смејале се (матором похотљивцу), молиле смо је да се концентрише, но никад није могла тачно да се сети: пуслица или пуце, пуце или пуслица... Како год било, асоцијације су сасвим јасне: и једно и друго топи се у устима, а јасно је и на чија уста је мислио тај алавац! 

Пре неколико година један комшија (ожењен, са жалом за... младошћу, и осећајем за лепоту, а ваљда и добар познавалац метеоролошких појава) уграби прилику те ме упита имам ли момка. А пошто ја ни тада нисам умела (није да нисам пожелела) да лажем, он ће, у неверици: "У, бре, таква девојка, ГРОМ-девојка..." /Просто се насекирао што сам не може да конкурише за то место (на конкурсу који није расписан), кад су већ други ћорави код оба ока. /Није схватао да су Громовници четворе очи отворене, али уперене некуд далееко, далеко, или, пак, склопљене - сања; а није знао ни како би услови конкурса били строги и да чак нема пожељне квлификације (нико, сем Једног)./ Дешавало се да згазим тако да се земља тресе; нисам знала да бих и на небесима била једнако моћна. Опрезно са мном... сем ако нисте имали "срећу" да се родите као коприва!

Кад год прође покрај моје куће један матори тракториста "зине" у мене (а заборави на волан); и трактор оде напред, а он остане окренут уназад - не знам како се не суноврати у шанац! Ко да никад није видео плаву мајицу, ко да никад није видео бретеле! Добро, хајде, нису само бретеле... Добро, природно, па лепо... Али шта он има да гледа у моје гру...адиоле?! Обећала сам (мрмљајући бесно себи у браду) да ћу му следећи пут коске поломити, не сме он да баца поглед на туђе благо (па није то задружно воће, да погледом бере како ко хоће)!

На ћошку стола седи само луда, која не мари да се уда

Откад сам (још у детињству) чула да се онај који (при обедовању) седи на ћошку стола никада неће удати (или оженити, ваљда се то и на мушкарце односи) - мени је то место резервисано за сва времена: ја ИНСИСТИРАМ да седим баш ту, ја подешавам распоред за столом да се домогнем баш тог места... (Нисам сигурна чиним ли то што верујем, или што не верујем; мислим да сам, одрастајући, прошла обе фазе, наведеним редом!)
Мајка и сестре редовно ми због тога гунђају (моје понашање за столом доводи их до лудила), не разумевајући и не одобравајући што неко сам себи јаму копа. Кад год се ја "нацртам" на ћошак (не марећи што има и празних, чак удобнијих, а друштвено пожељних места, која не прете никаквим злом, а изгледа да "миришу" на буклију), оне ме (просто љуте што изазивам судбину и добровољно и оберучке прихватам улогу уседелице) погледају погледом "не знамо више шта с тобом да радимо". Одмах ми, корећи ме због моје тврдоглавости, ослободе сва места за столом: не зна се које је од којег лепше, могу да бирам (на које год да седнем - просиоци ће ми истог трена иставити врата)! Али, не, не вреди, нема силе да ме принуди (волим ту да седим, волим да се супротстављам празноверју, а уживам што их нервирам). Једино што им још преостане јесте да ми столицу уперену у ћоше стола макар мало мрдну устрану (тим непромишљеним поступком вероватно зараде упалу мишића, јер на столици седим ја и не дижем дупе ни за живу главу). Не знам како се досад нису досетили да купе округли сто и надмудре проклетство (чиме бих ја, оставши незаштићена, неминовно, упркос опирању, опет постала видљива на берзи удавача).Све удаваче, у паничном страху, беже од ћошка ко ђаво од крста, само јаа... увек на ћошку седим, и ето... нисам се удала.

Каже ми данас тетка: "Ти све млађа и млађа! Стала на двадесет пет (година)!" Како тетки да не дам за право?! Само што се мало забројала: немам ја још двадесет пет! (Крштеница ми се само залауфала, одмакла ми преко деценије; а ја нити могу нити каним да је стигнем - идем све ногу пред ногу).

Стигох у пола један. Празан град, и са свих страна навалио мрак (а треба до куће брдо превалити). Празан град: тек један пандур и један пекар (посао им такав да не спавају кад спава остали (не)нормалан свет). За случај да се појави и онај трећи - манијак, за којег се ових дана прича да пресреће децу (а нико не може да гарантује да ја не спадам у ту категорију), моја мајка је изашла пред мене, наоружана дршком од метле (чик нека јој се когод замери, па да му она леђа премери).

Две године зелено поштанско сандуче, које сам ја купила, чамило је у подруму, као постоље за прашину. Јуче га је коначно мој отац наместио крај капије. (Зелено је - зар треба још да га хвалим?!) Сад имам једно место више на коме ћу стално проверавати пошту, и разочаравати се - јер нико ми не пише.

Једе Маша вечерас воћни јогурт у ходнику (мама је храни, она бира време и место). Утом ниско, близу ње, пролете неки лептирић. А Маша хитро повуче раме, мало зазирући: "Ааа...'тица!" У малог детета (ни две године) велики је страх од непознатог (нарочито летећег). А у страха су велике очи, па лако од комарца направи магарца и птицу од лептира!

Како мирише ноћ... на јоргован и на траве, на чежњу и нежност... Како цвркућу птице, и песма им умилна на срце лако пада ко со на ране (то ми је омиљена компарација, а ране дубоокее...). Шта да радим?! Да л' да се који пут бацим кроз прозор (низак је, неће ми успети из првог покушаја)? Или да очупам сеоску живину, па да правим крила, ко Икар и Дедал?! ДА САМ ПТИЦАА, ИИ ДАА ИМААМ КРИИЛАА, ЈАА БИХ... Ех, шта бих...

Пре неко вече, након плеса (у пуној опреми) прошетам кроз кућу. Мој отац гледа у зелену индијску мараму (ону са металним украсима који звецкају), а ја се обрецнем (само као бајаги): "Шта је, шта гледаш, ко да ниси никад видео?" Он, мртав ладан, како га је бог дао, одговори: "Нисам... будалу". (Као да ивер пада далеко од кладе!) Да ли је могуће да се све ове године брије пред огледалом, а жмури?!

Маша се успузала и легла на кревет, заузела удобан положај, који она, сасвим сигурно, сматра положајем (богом даним) за читање (јер из дана у дан гледа мене како читам увек у том истом положају; положај исти, мењам само књиге). И каже мами: "Дај књигу!" Пошто мама није одмах разумела, Маша понови, мало захтевније и оштрије: "КЊИГУУ!" Маша не пада далеко од тетке!

Јаооо, полудећу од ове звоњаве! Таман седнем на кревет и почнем да се бавим умним радом (знам, необична радна "подлога", али код мене ништа није обично), а телефон зазврчи, тако агресивно да морам да се стресем (а богами и опсујем), а морам и да уклоним гомилу папира с крила те да устанем. Ма, украшчу мајци оне четири овчице, сешћемо у аутобус (оне беле, и међу њима ја - црна), и одосмо на Тару! Завалимо се у неку траву, ја слушам бубице и пчелице, лако звецкање клепетуша (и не мислим ни о чему), а оне грицкају и дремуцкају (и такође не мисле ни о чему). Па нека телефон звони колико му воља, сваких пет минута, као што је навикао, нека се јавља ко год хоће: све ми равно (иако сам на планини) и мирна ми глава! 

Дуго већ поступам по принципу: што на ум - то на... Фејсбук. А ни не знате колико је мукотрпно то путовањe мојих "мудрости" до вас који за њима вапите. Обично то иде овако: провучем кабл (да: такав ум, а тако примитиван приступ интернету) испод врата ове собе и разапнем га преко ходника, те га уденем у штекер (или како год се то зове). Том приликом, онако узгред, омлатим силно лишће с неке палме, која се баш ту "нацртала". Онда ми домаћица гунђа летњи дан до подне због моје немарности и ненаклоности њеном цвећу. Како да јој објасним да сви високи циљеви (у овом случају - конектовање) захтевају велике жртве (некад се плаћају крвљу, а некад, ето - листовима). Кад напокон остане без гласа, начуљим уши и чекам кад ће се неко од њих довје из кухиње упутити у купатило. Тек кад из ходника до мене допру псовке, схватим да је, упркос мојој предострожности, нечија нога запела за кабл, услед чега му се глава нашла пред вратиам купатила (а тамо је и желео да стигне, у чему је онда проблем?) Џаба ми што кабл с једне стране ходника притиснем сестрином сивом патиком, а с друге својом зеленом папучом. Мој отац до пола ноћи наизменично спава и гледа Фарму, па кад изађе онако бунован и рашчупан, никад не омаши. Неретко и сама запнем за кабл, мојеручно постављен. Наравно да и ја псујем, наравно. 'Ебо те ко те ту постави!

Једанаест сати, а црна овца не може очи да отвори... (Зато што блеји по сву ноћ!) Све док не пусти севдалинке, па пусти и глас (ах, какав глас: добила је понуду из оближње баре да наступа у локалном хору, одевена у, њој омиљену, зелену одежду)... И онда иде све као подмазано... АЈ, МЕНЕ МАЈКАА ЈЕДНУ ИИМАА (ала лаже) ПА ИИМАА (облачи се), АЈ, МЕНЕ МАЈКАА ЈЕДНУУ ИИМАА, ПА ИИМАА (чешња се)... АЈ, ПА МЕ ДАЈЕЕ ЗАА ... (тамо неког) КАДИЈУУ (пере зубе, за кадију не мари)... АЈ, А ЈА ХОЋУУ ЗААА ....... (баш тад узе воду у уста, и не чу се... а таман сте начуљили очи).

Саксија пала због високих идеала

Маша је јутрос оборила саксију са неким цвећем. Њена мама почисти земљу, па указа цвећу помоћ и врати га (још ошамућено) на сталак, корећи Машу због тог вандалског чина. А Маша потом стаде крај угруваног цвећа и гунђаше (што недвосмислено указује на то да страдање цвећа није последица Машине неспретности и незгодног посртања, већ високог естетског суда): "Глупо, досадно, глупо, досадно..."
Погодите од кога је наследила тако истанчан укус и смисао за лепо! Сетите се оног "лепог" човека (ма цвеета, цвета; још нисам почела да бацам чини на мушкарце) како у тренутку свене од једног преког погледа. И, шта мислите, ко ју је научио тим кључним епитетима, којима, у већини случајева, може адекватно да процени људе (а каткад и биље) око себе?!

Црна овца против белог стада

Стадо никад није благонаклоно гледало на црне овчице. А оне никад нису хтеле за оним на којем звоно звони. Толике стазе утабане воде до бујне траве, али јок... Оће она својим путем, макар све ноге поломила, слути да је негде трава још зеленија и слађа... А сем тога, самоћу љуби, и дуго се већ спрема на бег... О каквој ливади црна овца сања? Преко главе јој високе траве, по њима беле маргарете, радосно зузоре пчеле, и она сетно блејуцка (тј. певуши да пробије уши)... Около дрвеће високо, стаду је замело траг... А то црно што вири из траве (што се изврнуло ко пола коња)... ован је црни - ах, какав враг!

Има неколико година како ту нисам крочила. А некада давно, док бејах ђак, пут од куће до школе, и обрнуто, водио је покрај тих слаткиша. И сад осећам мирис и укус оних топлих кифла с џемом, које  смо јели за доручак. Верујем да је бурек ту и даље најбољи на свету (иако дуго нисам проверавала - изменила сам јеловник): онако реш печен, не плива у масти, а сира ни мало ни много - таман!                                                                                                     

Пре неки дан, вођена носталгијом, свратих с другарицом да се засладимо. Ех, много шта није више као некад... (То што ни ја сама нисам иста делимично објашњава претходни уздах, а и наредне реченице.) Тулумба је и подсећала на ону некадашњу, само допола (али то је зато што не беше свежа; проценила сам да квалитет није опао). А баклава... Троуглић, облик у којем је баклава, дупло мањи од оног из мог ђачког доба (а и нама порасли прохтеви)! Кекса колико волиш, а орах ни да замирише! (А некад су се баклаве од ораха правиле!) Нешто је ипак остало као пре: стара угодна атмосфера, љубазност и присност домаћина (које, такође, смењује млађа генерација), полупразна витрина (и у њој, као и увек, шампите, баклаве и тулумбе), и деценијама исти асортиман (уз већ поменуто, сладолед на точење, лимунада, кикирики и семенке). Те семенке, у огромној количини, моја сестра сваког лета однесе у Канаду; каже да нигде нема лепших, и ја јој верујем, јер само ове миришу на детињство. И замислите још: чаше су им ИСТЕ, потпуно исте свих ових година: оне једноставне, најобичније, старинске, и имам утисак да су то баш оне које су набавили у време кад су започели посао (што да не - овде нико не пада у севдах и не разбија чаше о под). Навикла сам да ту виђам бабу и деду, власнике ове слатке куће уз коју смо одрастали (само су неки и одрасли), да ме шта приупитају... Баба и деда су били заштитна лица те слатке одаје, а сад их унуци (или године многе) потиснули у кухињу и преузели кормило. Бабу сам ценила и што ми је једном, искрено очарана, рекла да имам лепе очи. А деду, што ми је пре две-три године рекао да сам иста као кад бејах школарац, ништа се нисам променила, само сам (да се изразим еуфемистички) заобљенија (сад се избрисала и та разлика). Све нас они држе на оку од малих ногу, нико није могао да порасте без њихових кифли и оног слатког сутлијаша! Нико није могао да гледа филм у биоскопу, а да не грицка њихове семенке и кикирики (и остави за собом на поду гомилу љускица од истих). Дан није могао проћи без сладоледа у корнету. Пре часова кифле или бурек, после часова сладолед, шампита или сутлијаш. Кикирики или семенке, два пута на дан (да се не вуче сића по џеповима).

У једну реку не можеш два пута ући, рече један мудрац. У једну посластичарницу можеш, али колачи никад неће бити исти , рече сладокусац и носталгичар.

Видим данас чика Мишу, вози трактор, а обукао онај његов зелени џемпер. У ствари, џемпер је двобојан, али ја не знам која је друга боја, јер зелена доминира. Волим тај његов џемпер! (Чини ми се да га читавог живота има.) Подсећа ме на безбрижно детињство, на хуктање смедеревца у хладним данима, на сеоску идилу... Знате како настају ти џемпери? Похабају се нека два прслука, рецимо, или нека два друга џемпера, или један џемпер и један прслук, а домаћица их распара те намота на два клубета. И онда седне на неко удобно место (рецимо крај шпорета, јер је јесен), узме игле и почне да штрика нови џемпер. А домаћин можда круни кукуруз у ћошку (кукуруз једнолично пада у корпу, ватра једнолично пуцкета, а напољу можда једнолично пада и киша, па плетиљи онда покаткад падну очни капци, а богами и игле). Она плете, а по поду се, са две стране, котрљају и поскакују два клубета (два клубета - једна петља), за којима се затркују мачићи (док и њих не успава једнолично звецкање игала). На крају, обично, преостане мало вуне, од које настану и чарапе (и ето комплета у којему ратар шета).

Ја увек спавам, а он увек порани, у десет сати! Позвони двапут кратко (поштар, бар овај наш, увек звони два пута) и, пошто у кући не буде никог другог, морам ја да изађем, у пиџами, онако рашчупана, готово сасвим затоворених очију, Кад се појавим на вратима, поштар само стукне корак уназад, али још успева да остане прилично присебан, иако се ја стално надам да ће се једном тако препасти, па ће ми, уместо две, дати четири пензије.

Трава се тек помоли из земље, а мајка дограби косилицу у руке, па навали... Не волим траву ко под конац, тј. ко под косилицу! Волим ону неуредну, неједнаку, разиграну, слободну, самовољну траву! (А такве волим и људе, који се разликују, тј. штрче!) Не волим ни косилице... као што не волим брусилице, усисиваче, миксере, блендере.. ништа што зуји (ни људе који одвише, којешта, или кад мени не годи, причају). ТИШИНААА, да чујем како кришим, и у инат, расте трава (да чујем птицу што ми се у срцу копрша)!

Васа не подноси огрлице, чак ни кад су против крпеља и бува, чак ни кад су, као ова, зелене боје. (А да какве би друге боје огрлица била - то је МОЈЕ куче!) Откако му јуче прикачих заштитну огрлицу, потиштен је и (пошто се неко време ваљао по трави, у намери да огрлицу смакне) само се премешта с места на место, а легне увек испруженог врата (на основу чега ми је јасно шта га тишти). Није Васа научио ни на какве омче; пола века (по псећем календару) провео  је уживајући пуну слободу (мишљења, изражавања, говорења, тј. лајања и кретања). И сад треба огрлицу да носи! А маторо се куче не учи... да се кинђури!

Мали псић је и јутрос кењкао са терасе, тик до степеница (низ које није умео да сиђе), једући се од муке док гледа тату опруженог на трави. Пре тога сам затекла Васу како стоји на највишем степенику, покушавајући да објасни малом како даље не сме јер се може повредити. Понекад, кад нема дургог решења, добра вила узме мало псето у руке па га спусти у двориште. И онда он, срећан, њушка по ћошковима и (из чисте радозналости) уноси се комшијама (мачкама и кокошкама) у лице. А онда се умори обилазећи тај веелиикии свет, и прилегне на безбедном месту: иза татиних леђа. Псећа идила: под топлим сунвем, на зеленој трави спавају блажено отац и син.

Имала сам неке непроспаване сате, које сам морала да надокнадим. Али оно куче што скарличе на тераси и мртвог би пробудило! Дремнула сам тек нешто мање од два сата, а оно почело да се дере ко магаре! Морадох да устанем и тетурајући (а полуотворених очију) одем да му загрејем млеко - рачунам, сигурно је изгладнело. Кад изађох на терасу, видех да Васа лежи на столици и гледа тупо и равнодушно (баш је флегматичан; е да су ми његови живци), а овај мали стоји под столицом, гледа у њега и скарличе (или скичи, пискуће... не знам како бих то именовала, али - чује се и кад затиснеш уши): попео би се код тате, а не може - у псића су кратке ноге!

Јао, како је тешко чувати бебе, нарочито четвороножне! Узвртео се био, почео да кука за оцем. Мушкарац ко мушкарац, не може да се скраси на једном месту; хоће Васа да луња по дворишту, а овај мали навалио да цвили: тата, хоћу с тобом, хоћу с тобом... Гледа га Васа, у чуду, не зна шта га снашло: имао је деце и досад вероватно, али није он морао о њима да се стара (а није ни плаћао алиментацију, што му не служи на част). Сад, све и да сам хтела да оставим Васу на цедилу, и да сам имала трпељиве (тј. глуве) уши, нисам могла да поднесем чангризаве примедбе оних напасти које на души носе чињеницу да сам рођена њиховом кривицом. Најпре сам му дала млека (откуд знам колико је оброка дневно потребно бебама, и то псећим), па га ставила у кутију и мало мазила (свој деци је потребна нежност да одрасту здрава и срећна). Али смирио се у кутији, и ућутао, тек кад сам га, домишљата какву ме бог дао, оградила са три стране: татиним старим ципелама, кантом и саксијом (то му је ваљда створило илузију заштићености и ушушканости). На муци се познају јунаци! (Јунаци сад ходају на прстима, пссст... спава!)

Ено га на тераси, спава као беба (што и јесте), чврстим сном. Газдарица гунђа, али га Маша воли; негде ћемо га удомити, или га бар пазити док "стане на ноге". А што су ти људи! Тек што човек (или куче) настане на свет (често богами и пре зачећа), чаршијом почну да круже приче и њему, његовом неподобном пореклу... Пронео се глас да је мајка овог штенета ловила кокошке! На то ме моја мајка упозорава, да ивер не пада далеко од кладе. Народ све негативно приписује генетском наслеђу. А васпитање, а? Има ли то икаквог утицаја? Средина у којој живи (моја просвећена тераса)? Добра вила која га узме у заштиту (нисам крива што нисте запазили моја крила и окриље)? Па и његова мајка није таманила кокошке због генетике него због ГЛАДИ! Ако су гени тако моћни, и одговорни за све, крајње је време да постанем коцкар, алкохоличар, хипохондар или бар никотински зависник! А да ми је знати само који је то мајмун на овом мом породичном стаблу чукао поваздан по тастатури!

Мајка ми није код куће. Остала сам без надзора. Могу да радим шта хоћу, нема хистеричне жене да звоца. Одмах сам донела оно кученце, које је мајка (кучка) заборавила у шанцу (није прекјуче могло да се успуже за њом по клизавој трави), и нахранила га млеком (стомачић му као лоптица). А псићу је можда Васа тата (исти он), осећам моралну одговорност и због тога (а осећа и Васа, он га је, по мојој заповести, чувао на тераси, док сам донела млеко од бабе). Сад, пошто му недостаје његова мајка, загњурило се скроз у опанак моје и спава на сунцу. Јао, ако га она затекне кад се врати, тешко нама обома! Мало ко има разумевања за псећи живот. А ја немам кућу у свом власништву. Да имам, то би сигурно постала СИГУРНА КУЋА за све беспомоћне животиње.

Кад овај телефон зазвони, умало на месту не останем мртва! Који га је кретен тако појачао? И који ли то бездушник у једанаест сати прекида кошмарне снове немирним душама?! Одбијам да се пробудим и да се суочим с бесмислом, али моје уши не могу да избегну суочење са тим помахниталим звоном (и потенцијалним саговорником). Углавном не устанем, али обавезно вербално протестујем. Кад анализирам тај фонд речи, готово сам сигурна да је неки кочијаш, ко зна кад, на тренутак уставио своје коње и узверао се на моје породично стабло).

Сестра, Миа и ја бејасмо данас у једном тржном центру. Миу спопале луде бубице (ко гром из ведра неба налете рој тих јогунастих инсеката), а мајка јој припрети: "Миа, смири се (тј. смири те самовољне бубе, твоје поданице), изудараћу те насред улице!" Ја се умешам: "Ово није улица!" А она се осмехну:  "Извешћу је!" Дакле, испаде да те фиктивне батине нису довољна казна ако се не изврше на "улици" срама!

/Напомена: Батине су увек фиктивне, и увек само претња (на које Миа НИКАД И НИМАЛО не реагује - она тера по своме), а богами с новим законом (који подржавам) о забрани овог "васпитног метода", неће смети више родитељи ни да помисле, а камоли да се нашале на сличан начин. Ала ће се неки намучити док забораве дугогодишњу девизу: "батина је из раја изашла" (одатле није сигурно изашла својевољно; да је ваљала - не би је прогнали)! А јадне ће дечије гузе (а неретко и остали делови, па чак и главе) да одахну!/

Док сам чекала време за прање косе, да не дангубим (јер то НИЈЕ у мојој природи), направила сам и пилинг за лице (жуманце и кукурузно брашно). Стојећи пред огледалом и мажући се, урадила сам пилинг и веш-машини (не обазирући се на њено негодовање и гримасе које нису скривале гађење). Лице ми је било потпуно исте нијансе као жута мајица. Мени се баш допало. Али мој отац се прекрстио, мајка вриснула, Васа се скарличући, стропоштао низ степенице, а Дамир Имамовић остао без гласа на пола стиха (и угасила му се она свећа што је горела на хасталу).

Опет сам правила паковање за косу: жуманца, маслиново уље и сок од лимуна - да коса буде здрава, сјајна и БУЈНА! То мора да стоји на глави петнаест минута, а ја, упркос свим напорима, нисам успела да спречим да ми се одатле слива у мајицу. Ако вам сутра и у том пределу дођем БУЈНИЈА, да знате да нисам подлегла моди и прибегла естетској хирургији. Познато је да ја волим само ПРИРОДНО (а и природа није према мени била сасвим шкрта, не могу да се жалим). Живеле кокошке и њихова жуманца!

Миа и Маша свакодневно разговарају телефоном. Некад не знам шта Миа говори, али видим да Маша клима главом (што Миа, разуме се, не може да види, али Маша то још не увиђа). Данас ми Маша оте слушалицу и покуша сестри да пренесе очараност неким бабиним цвећем (што џеџи, разбашкарено, у ходнику, те спутава и преусмерава моје кораке). Викала је, јако узбуђена: без застоја: "МимимимиМиамимиМиаМиамимимиМиа" (или већ некако слично), "МимиМиамимиМиаМиа, ц'еће", смешећи се, пипајући лишће и приносећи слушалицу до саксије. Цвеће, из неког разлога, није било расположено за разговор. А и за Миу се може рећи исто: није љубитељ телефонирања. (Наговестила сам њеној мами да је Миа у том повукла на мене, али... то онда значи да ће бити луда за интернетом и тастатуром!) 

Дан је поодмакао, али се још могао искористити. Могао би тата нешто до баште да претера, али изналази изговоре (како би, мирне душе, гледао телевизију од јутра до сутра)... Рецимо, ако отвори капију, овце ће изаћи за њим (тај вам не би ни две овце сачувао, а камоли четири), па се докопати шуме... Али ја сам имала аргумент (и лек против лењости) којим сам га одмах разоружала: "Јесте да личиш на предводника, али неће овце да иду за сваком будалом (ако су овце, нису ћурке)!" 

На "Фарми" ноћас била журка, освануо ми отац (па преспавао дан - домаћин узоран)., а требало је данас кромпир да сади. Тражићу да ми плате одштету што ће каснити кромпирићи млади његовом детету!

Он је, као и увек, хтео да гледа Фарму. Али она је хтела да му приушти задовољство да се осети као "један од њих". Тек што је јутрос, по њеној заповести, напустио кревет, она му је стрпала будак у руке - да се сети за шта су му дедови земљу оставили. Док је отворио очи и схватио шта га је снашло, већ је пола баште посејано. После се једва, као пребијена мачка, довукао до куће и одмах, јадајући се да га боли кичма (целог живота тај је бежао од мотике као ђаво од крста), завукао у кревет. Фарма је сатима емитована, а он је једнако дуго спавао као клада (не беше му ни на крај памети).

Ивер не пада далеко од кладе! Машин је тата каменорезац (а камење теешкоо), а и мама (о којој ће сад бити речи) може волу реп да ишчупа (гарантујем, мада не проверавамо, што због оскудице у биковима, што због Друштва за заштиту животиња, а и нисмо склоне насиљу). Јуче одемо нас три у комшилук, послала нас баба по неки џак кукуруза. Пошто не беше никог да нам помогне, ја ухватим за горњи крај, у намери да поделимо терет, а она га шчепа шреко половине и за трен збаци са неког степеника на колица. На млађима џак остаје!

Маша је разбила стакло на улазним вратима. Нее, није од Марка Краљевића позајмила буздован. Разбила је стакло - кашиком! У нечему је ипак налик на Марка: "како га је лако ударила..." Баш(-)Челик! Не кашика (она је ваљда од алуминијума), Маша!

Обе су дошле у исто време, истим колима. И обе иду са по једним испруженим прстом: Маша се данас посекла, а Миа је свој прст повредила пре три дана (што је није спречило да сад заплаче). Не знам где пре да пољубим да прође! Ех, да је мени тог чудесног лека з' ове љуте ране...

Боки и Марко (тринаестогодишњаци) брију бркове! Верујте, то је страшно готово колико и да мени ти исти бркови никну! Једна тетка данас пресрете Бокија у дворишту, па поче и да га саветује како да се с тим маљама најбоље избори: нека користи крему за депилацију (да бркови не ојачају (па људи да помисле да је Краљевић Марко по трећи пут међу Србима). Боки тобоже слуша, смеше му се брци (ти које поменусмо, недепилирани), а мисли му блуде, па и ја (знајући да искуство злата вреди) прискочих с друге стране (да му речи што на једно уво уђоше на друго не изађу, а уједно и да сестру за брке "чупнем"): слушај, Боки, тетку; тетка већ двадесет година с брковима успешно излази на крај (на улицу ни за живу главу)! 

Прексиноћ тата тек дошао с посла и одмах стрпа цигарету у уста. Ја, такође одмах, почнем да гунђам (машући рукама ко ветрењача, не бих ли се од дима одбранила), а он, да ми се освети, рече: "Е сад нећу да ти кажем где сам видео зелене патике!" Зелене (још ако је боја траве) патике (још ако су дубоке старке) добар су разлог да се, само на трен, не гунђа. Питам га: "Па што ми ниси купио?" А он се направи наиван: "Нисам знао број!"

Огњен и ја возили смо се данас путељком од белих каменчића... А небо плаво, а топлоо, а птице цвркућу, и пчеле зује у расцветалим шљивама (и то не обичним, већ оним од којих ја правим џем)... Миришу џанарике, а ми јездимо на двоточкашима и ћаскамо... до једне шумице, па ту мало одморимо. И са једне и са друге стране пута само њиве и ливаде... Нас двоје сами, опијени сунцем, па се у повратку распевали... А никако да нађемо песму коју обоје знамо (још мање волимо): ја "раасло мии јее бааадем дррвоо, танкоо, виисоокооОо", он све неке са часова музичког бира (а ја нит сам кадгод чула нит ми годе). Напокон, кад сам ја запевах: "Јутрос ми је руужаа процветаалаа", Огњен паде у севдах, подиже руке увис, па умало паде и са бицикла. После се сетим оне "имам једну жељууу да  ти твоја медна устаа још једном пољуубиим... И баш тад прођосмо покрај једне гуске (та је врста, пол нисмо утврдили), а она зашишта ко луда (ваљда јој се учинило да немам довољно слуха, или га је она имала одвише, а укус јој истанчан). Тек тад се сетих да се и стадо оваца малочас растрчало по пашњаку (исти им је газда, ваљда су и исту школу свршили, а ја, као за инат, не знам ниједну песму Шемсе Суљаковић).

Пролеће је стигло, нема сумње. И сад моја мајка сеје неке леепе кате (у ствари праве грдобе)... које НЕЋЕ никнути... јер их ја прокунем док су још у семену. Ако се која и усуди да никне, никад крај ње не прођем, а да је не погледам попреко - од тога напрасно свену. Само онима које, пуким случајем, тј. скривајући се иза белих маргарета (ТОО су лепотице), успеју да израсту па се испостави да су црвене или наранџасте - поштедим живот. Како је нагон за животом снажан, не бих се зачудила да оне бледуњаворозе несрећнице почну да се фарбају.

Морам саму себе да демантујем, тј. да признам завидно (не)знање из хортикултуре. И морам да се извиним (незнаним) лепим катама, јер сам, у ствари, мислила на лепе ЧОВЕЕКЕЕ!

Маша већ има фонд од неколико речи које јој могу послужити да се час посла обрачуна са било којим неугодним саговорником. Тим речима ја сам је научила, тј. наоружала, јер "свијет је овај тиран тиранину". Ако јој се когод  замери, Маша ће му, примереном интонацијом сасути у лице: ГУ(С)КО, ГОЗО (тј. козо) или ДОСАДНАА (СИ)! Све ове именице, а и придев, женског су рода, али их Маша, без разлике, једнако успешно, употребљава против особа оба пола.Тим речима Маша се обрецне и на родитеље ако се усуде да јој штогод противрече.

(Да се зна: поменути "арсенал" има метафорично значење; и Маша и ја велики смо љубитељи поменутих животиња!)

До пре два месеца баба је имала (тако смо мислили) две ћурке и једног ћурана. Међутим, тада је једна од пернатих "жена" почела да испољава знаке мужевности. Изгледа да је з питању ћуран трансвестит, који се није китио туђим, али женским перјем да и, будући колебљив, дуго је стајао као на раскрсници, док није одлучио којем ће се приволети царству. Пре неки дан коначно је преломио, тј. наскочио је на ћурку! (Она, мученица, сад нема предаха, читав дан јој се сведе на ону народну изреку: сјаши Курта да узјаши Мурта!)

Знате како Маша плаче кад јој нешто ускратите или не дозволите (или, просто, кад је спопадну луде бубице)? Отвори благо уста, набере мало нос, сузи очи и пусти глас: аааААааааААааааАААаа... па стане пред огледало и подешава израз лица, а и интензитет гласа. Неко је позове, она заћути, оде у кухињу да види шта јој се нуди, па се кроз неколико минута врати пред огледало и настави где је стала: аааАаааАаааАААааААа... Све време се гледа: ако нос треба још мало набрати - набере га, ако усне треба још мало отворити - отвори их... 

Ако не планира да упише Факултет драмских уметности, ваљда ће то умеће (које ће временом, разуме се, усавршити) користити да смекшава мушка срца (или новчанике).

Дуго ми је времена требало да скупим храброст да то иком поверим. Било ме срамота. У Кнез Михаиловој улици вазда се потписују неке петиције. Ја то увек игноришем: не волим да се оглашавам ни на који начин (не кажем да је то похвално, али волим анонимност). А знате коју сам потписала?! "ЗАШТИТА УМЕСТО ЗАБРАНЕ"! Ја, која цигарете (а због њих и родитеље и све безобзирне пушаче) не могу да смислим! Како сам чула реч "забрана", већ сам потписала (не чекајући додатно објашњење). Тренутак потом схватих да сам тих дана начула нешто о тој кампањи и шта то у ствари значи, тј. да сам управо шутирала АУТОГО!
Зар такву мрљу читавог живота да носим на души?! Ух, помишљала сам да молим да моје име прецртају, данима нисам могла да спавам спокојно; још нисам себи опростила ту брзоплетост! И све сам страховала: шта ако та кампања успе, само захваљујући мом потпису?! Кад седнем у кафану, да ми неко дува дим у лице - зато што сам се ЈА за то ИЗБОРИЛА?! (Родитељима ово још нисам рекла; не желим да ти тровачи ликују нада мном - то би ме, уз онај дим који свакодневно испухују, докрајчило!)

Сваке вечери намажем руке медом и маслиновим уљем - да ми буду баршунасте (шта год то значило), па навучем на њих рукавице од најлона. Испостави се, међутим, да су ми рукавице нешто комотније, па ујутру и јорган, и јастук, и чаршаф, и моја пиџама, а неретко и коса буду БАРШУНАСТИ!
Малопре направим паковање за косу (ја волим све сама да правим - здравије је; жуманца, лимун и маслиново уље), а испостави се да сам, нехотице, "упаковала" и лице, и врат, иии... испооод "врат"! Двадесет минута борила сам се са жуманцима, не можеш их зауставити: ја бришем напред, она цуре назад; ја бришем назад - она цуре напред! 

Прекјуче купим ја црево за туш, двеста четрдесет динара, у једној специјализованој радњи, коју ја, из навике, зовем гвожђара (тако се у мом детињству звала једина радња у којој си могао да набавиш којекакве шрафове, цеви, чункове, али и фарбе, четке, метле, и још којешта). Пита ме после један човек: где си купила, код Кинеза? А ја се чудим, нисам ни знала да тога тамо има, Истина, пише: "minotti", али "мирише кинески" (због специфичног значења и глагол и придев морају под наводнике).
Данас свратим у кинеску радњу, и случајно видим - црево за туш, сто двадесет динара. Код тих Кинеза, бре, нема чега нема! Ако вам, не дај боже, зафали бубрег, без бриге: ако нема данас - стићи ће сутра!

Да, разбила сам се као дулек! Због једног романтичног... петла! Мало му кокошке у његовом кокошињцу, па прескочио преко плота, да омасти брке (или шта већ) и у суседном (тај увек тражи леба преко погаче)! Ја појурим за њим, два круга око куће, па преко дворишта, и прострем се посред блата, колико сам дуга и колико тешка. Ах, да ми је пао шака, улетео би у лонац, све са перјем! Додија ми тај бабин петао, сваког дана јурим за њим јер су му слађе кокошке у туђем харему (и у туђој руци комад увек већи)!

Каже ми госпођа која гаји те заносне коке (због којих се овај љубавник одметнуо од властите куће) да му одсечем крила, спорије ће трчати. Боље да му одсечем нешто друго (него не знам где му се налази)!

Миа је, уз моју помоћ, постала бака, а Маша Црвенкапа. Обе су по кући, пардон, шуми, носале корпице с јабукама. Онда се Црвенкапи прохте да и она буде бака. Но неколико тренутака после завапи: ја не желим више да будем бака (их, ко па жели, ал' време не пита)! Онда још, променивши опет лик, и у редитељски посао се умеша: није желела ни да тадашња Црвенкапа буде бака (а жеље ове каприциозне глумице морају се поштовати, кошта много... живаца). Сад смо имали две Црвенкапе, различите величине, и сличних манира (обе вриште ако им шта није по вољи), а бака је силом истиснута из бајке. Услед те несносне галаме (првобина Црвенкапа беше врло чангризава, па и бака-Црвенкапа куд ће - клада не пада далеко од ивера), испоставило се да је црна овца (тетка поменутих глумица) у ствари вук у јагњећој кожи: једва се одупрла нагону да прогута ђутуре обе Црвенкапе (од којих једној капа, тачније марама, беше зелена; није више било црвених, а нужда бајку мења).

С њима трома тешко је изаћи на крај. Миа хоће да гледа цртане, и не пристаје ни на какво временско одлагање нити алтернативну забаву. Он гледа "Великог брата" и не постоји начин да га убедиш да унуци препусти термин. Пролеће почело, а прве бубице (и то оне луде) појавиле се у Машиној глави: кад нешто хоће, дере се ко магарац, баца се хистерично и гризе сто од компјутера (у случају да се не докопа живог људског меса), и не покушавајући пре тога да објасни шта је то што жели. Јаоо, ко ће поднети ово преддитејџерско доба (дијагностиковано у случају Мие и Маше, наравно - он је одавно у (пост)тинејџерском периоду)!

Захваљујући дуготрајним преговорима (који су дали траљаве резултате), а више довијању свих одраслих укућана, цртаћ је пуштен касније, па он, пензионерска дангуба, будући насилно одвојен од милог му ТВ екрана (за који је вишком слободног времена чврсто везан протеклих месеци, а на који, једнако дуго, самовољно полаже право првенства) није имао другог избора него да оде по угаљ и дрва. Али сад се опет ближи пренос "Великог брата", узврпољио се, и, ако се цртани скоро не оконча, без сумње доћи ће до рата, у којем ћу ја, разуме се, стати на Миину страну, али... он је матори ТВ зависник, опчињен туђим лажним животима, ко са њим да се избори! Нема он ништа против да на млађима свет остаје, али ТВ вала НЕЋЕ!

Лош сам узор за Машу: једно причам, а друго радим! Мислиће да имам двоструке аршине. Њој не допуштам да пише по мојим књигама, говорим јој како књиге не служе за то, а она ме сваког дана затиче у кревету, како у једној руци држим књигу, а у другој оловку, коју покаткад и употребим. Кад њој не дозволим да шкраба по књизи, она је приноси мени и додаје ми оловку, па онда гледа, са смешком, готово усхићена. Ваљда, идентификујући се са мном, доживљава какву катарзу (туђа рука свраб не чеше, али годи кад штогод запише).

Постоји једна анегдота о богатом и сиромашном суседу. У кући сиромаха, упркос немаштини, вазда владаху радост и слога, а у кући богаташа чељад се даноноћно свађаше. У жељи да кућу избави беде (а свакако и да напакости комшији), богати се досети те преко плота кришом пребаци врећу пуну новца. Од тог тренутка коло среће се окреће унатраг: сиромашни се заваде око новца, а богати заживе у слози и весељу. Но, сиромашни домаћин беше промућуран, па, увидевши шта је семе раздора, пребаци га натраг комшији.

А данас човек само уведе у кућу интернет, а мир, истог трена, из куће на врата! Жена и деца отворе профиле на Фејсбуку, и ето ти белаја: сви хоће пред компјутер, и сво то хоће све време! Жена батали кухињу, домаћинство, ма батали и мужа, а деца књ... ма деца се уопште књиге клоне као куге. Жена почне да хистерише, а варјача јој стално у руци (још од оних дана кад се бавила кувањем - пре но што се конектовала), па чик јој отми тастатуру! Будући да је наоружана, деци преостаје само да се повуку и узму књиге у шаке, док их мајка кроз исте не пропусти. А муж... опрезно нек хода - да јој не стане на жуљ.

Они су мађионичари: док на нешто око баце - то нестане без трага! (Трудим се да им се што мање замерам: могли би то умеће применити и на мене!) Уђем у кухињу и, на ормарићу, покрај телевизора, видим пуну теглу са слатком од грожђа. Следећи пут (истог дана, разуме се) уђем - а тегле нема! (Касније је спазим у судопери, пуну воде, спремну за прање. Од слатког ни трага ни гласа!) Другог дана, на ормарићу, покрај телевизора, - друга тегла, исто слатко. Сад је видиш - сад је не видиш! Данас спазим на ормарићу, покрај телевизора, теглу са џемом, од јагода (скуван пре десетак дана, а већ се свео на две и по тегле). Е, нећете богами! Овог пута вам неће успети! (Однела сам је у собу; нека је тамо, да им није пред очима; лепо  народ каже: далеко од очију - далеко од... уста!) Јесте трик, ал' није вам фазон! 

Она, безмало четрдесетогодишњакиња (ију, како то страшно звучи), жали се због неминовности старења, и на огледало, с чијом се истинољубивошћу не може помирити. /Не рекох јој да је огледало много милостивије кад се у њему огледаш изнутра; ако ту нема ничег сем празнине, одиста је тешко носити се с властитом пролазношћу, мада - узалуд ти батргање./ Спремајући се да с њеним синовима, Машом и Машином мамом, кренем на санкање, позивам и њу. Кажем, хајде, то ти је еликсир младости. А она, ослоњена о метлу, или какву сличну справу (избегавам блискост са направама те врсте, отуда сам недовољно упућена), каже, суморна лица, да мора да ради (ко је на те свакодневне бесмислене активности принудио, појма немам). Е, онда, какве креме, какви бакрачи: нема ти спаса - мораш остарити!

А једном, пре неколико година (на почетку моје чет каријере), мој отац је гледао емисију "Све за љубав", где је приказан прилог о брачном пару који се упознао путем интернета. И после је рекао жени: "Сад сам тек видео шта је интернет!" Ваљда све ове године без поговора плаћа телефонске рачуне јер мисли да овде тражим мужа.

Недавно је мој тата читао неки чланак о злоупотреби деце на интернету, о томе како клинке, у раном тинејџерском добу, постављају провокативне фотографије, пишу провокативне поруке, чак се недвосмислено нуде у замену за материјално благостање (што је застрашујуће), и сл. Између осталог, писало је да родитељи треба да знају шта им деца раде на интернету. Он је онда питао њу: "Знаш ли ти шта ти дете ради на интернету?!" (Новинари треба да га подсећају на родитељску дужност!) Искрено се надам да ми не вире кроз кључаоницу и не џеџе у ходнику с чашом прислоњеном уза зид моје собе, а с уветом прилепљеним уз чашу. Тинејџерка (бар ако се по крштеници суди) одавно нисам, али ни кад бејах нисам мислила да све што лети - то се једе и да је злато све што сија (уосталом, ја не волим злато).

Мајка је у спаваћој соби, легла је. А отац је још у кухињи (не леже док траје ТВ програм или док му не зафали дрва за смедеревац). И сад (док су рекламе, да не дангуби) отворио врата спаваће собе и виче (жени срце да се откине од страве): БААУУ, БАУУУ... Број нашег фиксног телефона није случајно у мом мобилном заведен под: ЛУДА КУЋА.

Преспавала сам ноћ на хемијској оловци. Толико смо се сродиле да нисам ни осетила. Рођена сам само за оловку (тастатура још није заживела у народним изрекама) и кашику, тако кажу (кријем од њих да ни према виљушци и ножу немам аверзију), евентуално (додајем ја) за маказе, којима кројим картон и крпице (а однедавно богами и своју судбину). Не верујте им сасвим: умем ја, кад зафали леба, да се латим, још како добро, и мотике (метафорички, а богами и буквално - као оне несрећне године, кад падаху бомбе с неба).

Подељени смо на богате и сиромашнУ! Богати су у кухињи, имају смедеревац (топло им ко у амаму), подварак, телевизор, цигарете (то они воле више него леба да једу) у неограниченим количинама... и једно друго (што им добро дође углавном за свађу). Ја имам ТА пећ, која не успева ни до пола дана да се носи с овим мразевима, имам јорган са заљубљеним медведима (на које сам, из наведених разлога, љубоморна), сећање на добро, и наду у боље... До малопре сам имала и један ратлук, а сад ми остале само две мандарине, тастатура, смрзнути прсти... и сан... да ћу и ја једном бити БОГАТА (а знам да није благо ни сребро ни злато... само две шаке, да у њих завучем своје слеђене дланове, или раме на којем ћу уснути)...

Кад је Сашки било четири-пет година, мој тата  је обећао да ће јој сваке године, до њене осамнаесте, куповати одговарајући број чоколада. Пре две седмице Сашка је постала пунолетна, и вероватно се још слади поклоном, Рекла сам тати: имаш и мени за рођендан да купиш чоколаде; колико година - толико чоколада! А он мени: јес' па да потрошим целу пензију!

Пошто јој је укинута испорука мајчиног млека, Маша је почела да једе све што види, што јој се понуди, и све на шта наиђе. Види ли лонац, тањир, кашику (а и кад не види), стално нам даје до знања да би радо нешто презалогајила: "једем ја"! Машо, хоћеш пасуљ? Гледа ме право у очи и, климајући (више пута) главом, промрмља слатко нешто као "ммхм" или пак каже "да". Машо, хоћеш бананицу? Ммхм. Машо, хоћеш да ти направи тетка воћни јогурт? Клима главом, ммхм. Машо, хоћеш да ти испечем три пужа и две жабе? Ммхм.

Увидевши да се емотивна, и свака друга, празнина не може надоместити било чиме до оним чије одсуство ту зјапећу рупу (невидљиву и нелоцирану, што притиска - какав парадокс) узрокује, и да сваки покушај надомештања (пре свега бесмислено дуго зурење у монитор, који потхрањује лажне наде... да тамо има нечег чега овде нема) изазива специфичну мучнину (углавном лоцирану, негде у желуцу, и на тераси - ту ми поштар уручује телефонски рачун - проклети dial up), донела сам одлуку да се наредних пет дана повучем са места главног пискарала и дангубе на Фејсбуку. Не сумњам да ће ме мучити бројни симптоми зависности, и ја ћу се одупирати свим снагама, али ако подлегнем тешким мукама, одржите ми посмртни говор (исхвалите све моје врлине, придените ми и које немам, и превидите све моје мане, како је и ред), па нађите моју сличицу и кликните: delete. И онда још кажите: нека јој Бог у царству небеском (ваљда неће бити подземно, за овакву невину душицу; тама за ме што се вазда сунцу клањах) подари спокој... и АДСЛ!

СМРТ СЕ НАС НИШТА НЕ ТИЧЕ, ЈЕР ДОК СМО МИ ТУ, ЊЕ НЕМА, А КАД ОНА ДОЂЕ, НАС ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ. То, пре свега, значи да не треба да страхујемо од смрти, а поготово да нас се не тичу административни (или ма који други) проблеми које ћемо, можда, сишавши (не својевољно) са светске позорнице, изазвати, односно оставити својим наследницима (уз све оно чега су једва чекали да се докопају).                                                  
Моја покојна баба (није читала Емпедокла), пошто се деси да изгуби личну карту, пробила нам је уши док јој нисмо извадили нову, убила се од бриге: "неће моћи да ме са'ране" (можда је баш од тог стреса убрзо потом и умрла, какав апсурд).
Што вам све ово причам? Прекјуче ми истекла лична карта! Неће моћи да ме сахране! А ако им и пође за руком (да не кажем лопатом), кад на оном свету установе да не могу да ме идентификују (а не знам напамет матични број), има да ме баце назад! (Дакле, суђен ми је пакао!)

Кад год уђем у њихову одају, нађем их у истом положају, увек у истом послу: једно седи на столици, држи цигарету у руци (или устима) и гледа серију на Пинку, а друго, као заклано, соава на троседу. Уђем следећи пут, а они само заменили места, и улоге. Смена се врши на сат времена, односно кад се завршава једна, а почиње друга серија (серије се деле на њене и његове, а поделили су их по принципу: прва мени, друга теби... тако да не долази до сукоба интереса и тескобе на троседу). И тако по сео дан! Благословени били Пинк, Маричуи, Марисол, Росалинде, Касандре, Хосе Мигели, Дон Хуани и остала дружина (уз коју су срећни моји згубидани)!

Добар пребранац далеко се чује

Будући да му је жена сакрила прошлогодишње петарде, мој тата није могао да поднесе што на све стране трешти као да је рат (Срби не рачунају да славе ако нешто не пукну, макар неком флашу о главу), док је он остао без муниције (правили су му зазубице), па је, наоружавши се за вечером пребранцем, претио да ће изаћи на терасу и узвратити ватру. Мајка и ја одмах смо се бациле у заклон (таква оружана сила, није шала).

Без круне жабе скачу на ме џабе

У купатилу имам три жабе, залепљене тачно изнад каде. Кад год се туширам, бар једна од њих скочи на мене па бућне у воду. Или не могу да одоле води (топла је, тако примамљива), или су све жапци (мада, ни то није засигурно - модерна су времена) па не могу да одоле мени (ваљда сам и ја примамљива), али џаба насрћу кад ниједан од њих није онај КРУНИСАНИ.

Вуков настављач

Маши више нису занимљиве њене сликовнице; она воли да листа моје књиге без сличица. Тачније, само се претвара (неки од најранијег детињства верују да циљ оправдава средство) да воли да их чита, јер много више воли да по њима пише (само кад увреба повољну прилику). Летос је свакодневно посезала за поезијом, али је сад заокупљена језиком - наврзла се на "Турцизме у Вуковим рјечницима"! Још јој није пошло за руком (у којој држи бојицу) да допише што је Вук пропустио, јер је све време држим на оку (предахнем само кад је, као вечерас, ту мој трогодишњи цинкарош, што радо штити теткине интересе, али још радије цинкари млађу сестру). Где Вук стаде, дописала би Маша речи, да се тетка пред бојицу не испречи! 

Паметнији има више бора

Учим се да спавам на леђима. Решила сам да извесне (неке и нарочито важне) делове тела поштедим гужвања (природа се ионако већ одвише за то стара). Али леђа не дају да их научим! И, што је најгоре, тело, навикнуто да се стомаком и лицем приљуби уз постељу, не да сну ни да приђе. Али "ћераћемо"  се још! Овог пута није ми стало да будем паметнија!

Пуно и празно

Волим кад ми дођу сестрићи (сестре мање-више, зетови ту и тамо). Али  волим и кад оду (да све вратим на своје место, нарочито погубљене живце). Истина, остане ми празна кућа... празна ТА пећ (то сестре уз њу стисну своје задњице и пусте да дува док не остане без (топлог) даха)... празне шерпе... празне тегле...          
Наравно да није све празно: пуна је ноша, кревет је пун мрвица, судопера пуна прљавих судова... пуне руке посла... Али празно срце!

Имало би да се глође

Моја мајка има обичај да каже: нема пас за шта да нас уједе (мада, не знам ни што би према добротворима испољавао такву агресију). Чак и кад изузмем мајку с пасје трпезе, ја се с тим не бих сложила (а мислим да би и пас имао гомилу "аргумената" против, који више, који мање заобљен). Имао би да грицка наредних годину дана, и не би знао где пре да загризе!

Глав(е)на даска недостаје, а нема кривца који хаје

Много сам уморна, готово увек. Не знам је ли то селен, магнезијум, калцијум, калијум, гвожђе... алуминијум... даска у глави... али неки ђаво ми фали! Та даска (кад је већ поменусмо) вероватно на неком небеском стоваришту чами (мада сумњам да је од чамовине, тог тајанственог дрвета за које не знам ни где расте ни како изгледа), ал' да је Господ хтео да је поседујем, не би заборавио да је угради. Истина, његова кривица можда је само у томе што је "уградњу" поверио двема замлатама (од којих једна сад спава ко заклана, а друга пере судове; обоје потпуно мирне савести, као да су све у животу у(г)радили баш како треба).

.

Никотински чедоморци

Да ли им то што су ме створили даје за право и да ме униште?! (Од дуванског дима не могу ући у кухињу!) Мада, сумњам да су при том творењу баш мене, као крајњи продукт, имали на уму. Да јесу, верујем да би се, из одговорности према себи, и према човечанству, радије определили за неки вид контрацепције. Мора да је ово "димљење" нека врста посткоиталне контрацепције. Неки су фетуси тако жилави!

Човек и пас

Синоћ сам Васи, док је у ходнику облетао око мојих ногу, упутила неколико топлих и мазних речи. Мајка је то из кухиње чула, па ме после питала с ким сам разговарала. Са Васом, рекох, А она одмахну главом, на онај специфичан начин који значи: ниси нормална  (јадна жена, ишчашиће врат, одмахујући тако свакога дана) и настави вербално да се чуди: причаш као са човеком! Ја с човеком НИКАД тако не бих причала!