Она, безмало четрдесетогодишњакиња (ију, како то страшно звучи), жали се због неминовности старења, и на огледало, с чијом се истинољубивошћу не може помирити. /Не рекох јој да је огледало много милостивије кад се у њему огледаш изнутра; ако ту нема ничег сем празнине, одиста је тешко носити се с властитом пролазношћу, мада - узалуд ти батргање./ Спремајући се да с њеним синовима, Машом и Машином мамом, кренем на санкање, позивам и њу. Кажем, хајде, то ти је еликсир младости. А она, ослоњена о метлу, или какву сличну справу (избегавам блискост са направама те врсте, отуда сам недовољно упућена), каже, суморна лица, да мора да ради (ко је на те свакодневне бесмислене активности принудио, појма немам). Е, онда, какве креме, какви бакрачи: нема ти спаса - мораш остарити!