Јао, како је тешко чувати бебе, нарочито четвороножне! Узвртео се био, почео да кука за оцем. Мушкарац ко мушкарац, не може да се скраси на једном месту; хоће Васа да луња по дворишту, а овај мали навалио да цвили: тата, хоћу с тобом, хоћу с тобом... Гледа га Васа, у чуду, не зна шта га снашло: имао је деце и досад вероватно, али није он морао о њима да се стара (а није ни плаћао алиментацију, што му не служи на част). Сад, све и да сам хтела да оставим Васу на цедилу, и да сам имала трпељиве (тј. глуве) уши, нисам могла да поднесем чангризаве примедбе оних напасти које на души носе чињеницу да сам рођена њиховом кривицом. Најпре сам му дала млека (откуд знам колико је оброка дневно потребно бебама, и то псећим), па га ставила у кутију и мало мазила (свој деци је потребна нежност да одрасту здрава и срећна). Али смирио се у кутији, и ућутао, тек кад сам га, домишљата какву ме бог дао, оградила са три стране: татиним старим ципелама, кантом и саксијом (то му је ваљда створило илузију заштићености и ушушканости). На муци се познају јунаци! (Јунаци сад ходају на прстима, пссст... спава!)