Увидевши да се емотивна, и свака друга, празнина не може надоместити било чиме до оним чије одсуство ту зјапећу рупу (невидљиву и нелоцирану, што притиска - какав парадокс) узрокује, и да сваки покушај надомештања (пре свега бесмислено дуго зурење у монитор, који потхрањује лажне наде... да тамо има нечег чега овде нема) изазива специфичну мучнину (углавном лоцирану, негде у желуцу, и на тераси - ту ми поштар уручује телефонски рачун - проклети dial up), донела сам одлуку да се наредних пет дана повучем са места главног пискарала и дангубе на Фејсбуку. Не сумњам да ће ме мучити бројни симптоми зависности, и ја ћу се одупирати свим снагама, али ако подлегнем тешким мукама, одржите ми посмртни говор (исхвалите све моје врлине, придените ми и које немам, и превидите све моје мане, како је и ред), па нађите моју сличицу и кликните: delete. И онда још кажите: нека јој Бог у царству небеском (ваљда неће бити подземно, за овакву невину душицу; тама за ме што се вазда сунцу клањах) подари спокој... и АДСЛ!