Лош сам узор за Машу: једно причам, а друго радим! Мислиће да имам двоструке аршине. Њој не допуштам да пише по мојим књигама, говорим јој како књиге не служе за то, а она ме сваког дана затиче у кревету, како у једној руци држим књигу, а у другој оловку, коју покаткад и употребим. Кад њој не дозволим да шкраба по књизи, она је приноси мени и додаје ми оловку, па онда гледа, са смешком, готово усхићена. Ваљда, идентификујући се са мном, доживљава какву катарзу (туђа рука свраб не чеше, али годи кад штогод запише).