Шетам вечерас са сестрићима, причамо о којечему, смејемо се... и депресија се повлачи... Не би ме нимало чудило и да једном тако (кад они постану озбиљни људи) шетам с њиховом децом, и причам с њима као са себи равнима. Иде време, ја у месту стојим..Нити дане нит године бројим... Никако да схватим кол'ко је то песка протекло. Двадесет година мине, а мене баш брига - ма шта ме се тиче!  Кике плетем цвеће берем и возим бицикл. Имам неку грешку у софтверу. Немој случајно да ме неко поправи!