Стадо никад није благонаклоно гледало на црне овчице. А оне никад нису хтеле за оним на којем звоно звони. Толике стазе утабане воде до бујне траве, али јок... Оће она својим путем, макар све ноге поломила, слути да је негде трава још зеленија и слађа... А сем тога, самоћу љуби, и дуго се већ спрема на бег... О каквој ливади црна овца сања? Преко главе јој високе траве, по њима беле маргарете, радосно зузоре пчеле, и она сетно блејуцка (тј. певуши да пробије уши)... Около дрвеће високо, стаду је замело траг... А то црно што вири из траве (што се изврнуло ко пола коња)... ован је црни - ах, какав враг!
Нема коментара:
Постави коментар