Како мирише ноћ... на јоргован и на траве, на чежњу и нежност... Како цвркућу птице, и песма им умилна на срце лако пада ко со на ране (то ми је омиљена компарација, а ране дубоокее...). Шта да радим?! Да л' да се који пут бацим кроз прозор (низак је, неће ми успети из првог покушаја)? Или да очупам сеоску живину, па да правим крила, ко Икар и Дедал?! ДА САМ ПТИЦАА, ИИ ДАА ИМААМ КРИИЛАА, ЈАА БИХ... Ех, шта бих...