Хајде што је олуја ломила дрвеће, хајде што је куће начињала, нека је вода све поплавила, нек ми је дошла до грла... Али шта ћу без струје?! Ја у мраку немам ШТА да радим! Не могу да читам. Не могу да укључим компјутер, дакле не могу ни на интернет. Хмм... могу да поједем све колаче с маком (зато што и у мраку одлично знам где су ми уста, и зато што та уста под стресом постају халапљива). Шта ћу сад? Одем да се истуширам (то умем и уз свећу). Али шта ћу сад? Да спавам, а, као сав нормалан свет (ионако је ноћ, и време је)? Хтедох, али ја нисам као тај свет. Ока нисам склопила, само сам се тумабала по кревету. Да мало сањам, а?! Онако како само ја умем? Јок, изгледа да ми и машта ради на струју!