Мајка ми није код куће. Остала сам без надзора. Могу да радим шта хоћу, нема хистеричне жене да звоца. Одмах сам донела оно кученце, које је мајка (кучка) заборавила у шанцу (није прекјуче могло да се успуже за њом по клизавој трави), и нахранила га млеком (стомачић му као лоптица). А псићу је можда Васа тата (исти он), осећам моралну одговорност и због тога (а осећа и Васа, он га је, по мојој заповести, чувао на тераси, док сам донела млеко од бабе). Сад, пошто му недостаје његова мајка, загњурило се скроз у опанак моје и спава на сунцу. Јао, ако га она затекне кад се врати, тешко нама обома! Мало ко има разумевања за псећи живот. А ја немам кућу у свом власништву. Да имам, то би сигурно постала СИГУРНА КУЋА за све беспомоћне животиње.