Уђите, не морате да се изувате

Овде ће се директно из мога дома (и околине) емитовати литерарни ријалити. У њему једино приповедач учествује својевољно (и бесплатно – ваше задовољство ми је једина, и највреднија, надокнада), а сви други су на то принуђени стицајем околности, односно јер су са мном у блиском сродству и стално их држим на оку (а врло, врррло су инспиративни). Њима не плаћам ни динара, ал' ако икад дочују (виде црно на бело и од речи до речи) како их овде представљам – ПЛАТИЋУ ИМ!

Сем мене, дакле, упознаћете моју чељад: оца, мајку, две сестре, два зета, трoje сестрића (сами ћете проценити јесу ли чељад бесна или је за све крива кућа ситних димензија, иако се у истој стичемо само повремено), а помало и осталу многобројну родбину.  Каткад ће пред вас ишетати и један пас, три мачке, три-четири овце, кокошке (од којих је једна засигурно петао) и разни (не)жељени посетиоци и „подстанари“ (бубамаре, мрави, пауци, мушице и покоји стршљен или миш). Надам се да ми они које још нисам поменула неће замерити (пре или касније доћи ће и на њих ред) као они које јесам.                                                         Каткад, махом између редова (јер ту се увек крије оно најбитније и највредније), дискретно промине и онај (заносни) који углавном бива именован као Један, Једини или Црни Ован (ако сам ја Црна Овца, и он је морао да навуче вунену црнину), а за којег још нико није нашао поуздане доказе је ли сан или јава, реалан или идеалан (што једно друго не мора да искључује).

Елем чланови моје породице одавно су почели да ме подозриво гледају и да се у мом присуству уздржавају од коментара и било каквог изјашњавања. Дочули су да их после „откуцавам“, па се плаше да не лану нешто погрешно. Прозрели су ме (вазда ми уши начуљене), и сад се сви породични разговори махом обављају по ћошковима куће или дворишта (и замиру кад ја откуд банем), шапатом, мени иза леђа (позамашан заклон), а понајвише (смем да се кладим) кад сам ја одсутна. Свесни су да све што кажу може (и сигурно ће) бити употребљено против њих. 

Да будем прецизнија, многи моји сродници имају фобију, у најмању руку зазиру, од мене. Кад год се затекнем на некој породичној прослави, кад год неко од њих направи неку „глупост“, сви једнако вапе: немој само о овоме да пишеш (не бих, али како да се уздржим  - нисам ја крива што ме инспиришу) на Фејсбуку (ето, послушала сам их, сад могу да одахну – писаћу на блогу)! /Знам да ми то неки напомињу баш да бих им одшкринула врата тог уметничког света; неки су ме и отворено молили да их литерарно „обрадим“ (па није мала ствар, ко прошета кроз моје текстове – као да по црвеном тепиху гази). Истина је да сам од својих укућана направила звезде, али, извињавам се, не радим то по наруџбини./ Моле, куме, па, за сваки случај, и запрете (имају доушнике, пребиће ми прсте – не смем то ни да замислим, израз „живети од својих десет прстију“ за мене има специфично значење, а живети од пребијених десет прстију било би немогуће – бар да ми један читав остане). А ја, само се смешкам (иако се не излажем много мањој опасности од ратног репортера) и зверам на све стране, „снимам“ боље од сваке камере (па после „монтирам“), нема тетке или стрине (потиснула сам их у запећак, одузела им ту престижну позицију) која ми је у том равна!

Текстови који ће овде бити објављени написани су у протекле четири године (писани су такође онлајн, на другом месту, али за много мањи, и више пријатељски, круг читалаца, од којих су многи уједно и моји књижевни ликови (макар споредни, епизодни, макар статисти), па су са утолико већим задовољством читали. Стога имајте у виду да је свако данас или сутра на које наиђете одавно већ минуло (и у међувремену једна моја сестричина напунила је шест година, друга четири, а сестрић се „успут“ родио и примиче се другом рођендану).
Напомињем и да ја која пишем нисам сасвим она о којој пишем (између осталог, ова литерарна верзија знатно је слободнија у изражавању и испољавању: уста имам, а језика немам, но кад дограбим тастатуру...). И свака сличност са неком стварном особом  или ситуацијом намерна је, али сличност није истоветност (дала сам себи уметничку слободу).                                                                       

Сад изволите, ступите у кућу (само на прстима: чељад тренутно спава)!