Сено за коња, за принца СВЕТ

Читавог живота ја чекам принца на белом коњу. Сад принчеви неки и модернизовани, има и других превозних средстава: лимузине, јахте, авиони... а ја запела: коњ па коњ! И дошао ми коњ, али ЖУТ (а зар је и могао коњ мога принца бити бео, кад већ није зелен?)! И од гуме (ал' уме и он добро да одскочи, кад му Маша и Миа наскоче на леђа; кад то учиним ја - погне се до земље, ни да макне, обична рага)! А од принца... ни гласа ни трага... ни писмо ни разгледница... ни СМС... ни мејл... ни чет... Принче мој, где си?! Сено за коња, за принца СВЕТ!

Ко да ја немам јајне ћелије

Кажем ја сестри од ујака ноћас у СМС-у: "Постаћеш опет тетка!" А она пита: "Која је у питању?!", тј., захваљујући којој ће понети поменуту титулу. Има неколико сестара и може бити било која, све су осумњичене (сем мене, изгледа). Одговорим: ја! "Кажи, не зезај", не прихвата она (ко да ја немам јајне ћелије). Зашто то звучи тако неуверљиво, а? (На мене никад не пада сумња; каква је то дискриминација?!) Мислите, не дешава се то од масних колача (поготово ако се зна да поменуте и не једем)? Оће каткад од немирног ветра, додуше... али сад је мирно, мислите... а не знате ви с које стране ветар дува!

Модерне методе чишћења

У свакој бајци постоји (прогоњена, проклета, успавана) Лепотица, и постоје њени помагачи. Пепељуги је маћеха на под просула просо, које је потом она морала да покупи (то ситно, очи да ти испадну док сакупиш сто грама), а ја сам млеко сама (нехотице) просула. Пепељуги су у помоћ дошли голубови, а ја сам позвала Васу и мачку да млеко полижу. И лепо њима, лепо мени (они омасте брке, а ја не морам да бришем). Али је мој тата дрекнуо на моје помагаче (па су збрисали из кухиње) - човек традиционалиста, нема разумевања за модерне методе чишћења подова!

Тигар и нирвана

Њему је потпуно свеједно: има таласа, нема таласа... велики таласи, мали таласи... сунце греје, киша пада... све му равно, од Петровца па... докле 'оћеш... Све што јесте и што није - њега не узнемирава. Лежи (кад га Миа не затрпа у песак вертикално) налакћен (на плажи, на поду, кревету, мојој нози...) и гледа некуд у даљину, блажено осмехнут... као да нема ничег што може да га уздрма (кладим се да је досегнуо нирвану), као да му је најбоље управо ту где је (нарочито кад је у мом крилу). Тај Миин тигар од гуме, који и добро и лоше (по мерилима људским) прихвата с једнаким миром - мој је идол!

Не шал'те се с рефлексима! (Не шал'те се главом!)

Миа се често не да ни повести ни потерати. Миа уме да преврши сваку меру. Услед тога, на мору се десило неколико пута да је рука њене маме пљесне. После се мама каје, и увек каже да је то учинила "рефлексно". Верујте, није лако кад је мама на ивици живаца, а дете не престаје да преко те ивице прелази. Али сузе се једва осуше, а Миа се опет занесе и "пређе преко границе" (толеранције). Онда ја морам да је упозорим: Миа, смири се! Знаш какве ти мама има РЕФЛЕКСЕ (има све да нас потамани)!

Имате резервације? Па шта?!

Аутобус који смо чекале каснио је више од два сата. У Будви су пустили друге да седну на места која смо ми РЕЗЕРВИСАЛЕ. У Петровцу су рекли да за нас нема места, која смо РЕЗЕРВИСАЛЕ. Али су, само зато што нисмо хтеле да се помиримо са тим да смо намагарчене, понудили да нс превезу до Сутомора, где би нас пребацили у други аутобус. У Сутомору нас, иако то очекивасмо, не избацише, са све РЕЗЕРВАЦИЈАМА. Ако сте мислили да вам резервације гарантују да ћете седети у аутобусу - веома сте наивни! Резервације служе да вам аутопревозник мазне паре! Животно правило злата вредно је: ко пре девојци - његова девојка! Ко пре у аутобус - завали се у твоје седиште! А ти се потуцај... од немила до нетрага... од Петровца до Сутомора... од Сутомора до... Пошто сам се у том аутобусу осећала као уљез (седела сам ко на иглама, тј. нисам могла ни да једем ни да спавам), упитах возача каква нам је даља судбина. А возач љубазно рече да ће се примопредаја обавити у Потоцима. Људи, идем с мора - шта ћу у ПОТОКЕ?! И заиста, пребацише тамо четири путника, али ми нисмо били међу њима. Правда је спора, али достижна: терали смо је од мора, а истерали (и правду и узурпаторе) у Потоцима!

Црна бубо, куд си се упутила?!

Кад смо пошле кући, чекале смо на аутобуској станици у Петровцу готово три сата: дошле смо пола сата пре заказаног поласка, а аутобус је каснио додатна два сата. И морале смо отићи до ВЦ-а. Да сте то видели - прави хорор! Најпре сам морала да прођем кроз предворје, у којем не беше светла, које је последњи пут опрано оне године кад је изграђено (а прошло је отад бар три деценије), где са свих страна висе некакви каблови... А у самом ВЦ-у... јаоо, какав ужас! Прљаво легло разноразне гамади! Да су ми очи биле микроскоп, несумњиво бих регистровала гомилу којекаквих сићушних воајера. Не знам како сам се уопште усудила да скинем гаће. Нека гадна црна буба мили из једног ћошка ка мени... На опрезу сам... стиснула сам ноге, које су ми се одсекле, и лакну ми кад увидех да је њена мета сливник, а не... 

Између Сциле и Харибде

Кућа у којој смо биле смештене нема директан излаз на улицу. Са једне стране узане завојите стазице, којом смо морале ићи, налази се бетонски потпорни зид, висок три метра, из којег вире дугачки комади гвожђа, а са друге стране је земљани бедем. Сваког дана морале смо проћи између Сциле и Харибде, сваког дана ходале смо опрезно линијом која раздваја онај и овај свет, и никад се није засигурно знало којем ћемо се царству приволети (срећом, кроз живот идем ко мува БЕЗ ГЛАВЕ, па никад немам вртоГЛАВИце). Чудни су путеви божији, ал' што знају да буду опасни ови људски! Ма какви кањони Мораче и Таре, то је мачији кашаљ!

Немој да те поједе вук

Кад сам једног дана у Лучицама пошла по ослића у лепињи, Миа ме упозорила: "Пази, намој да станеш на камен! И намој да те поједе вук!" У мом животу све касни, па и упозорења: Миа се родила тек пре четири године! Одавно сам изубијала и колена и главу (откуд ране и на срцу - појма немам). Само вук још никако да ме се дочепа (што не значи да нисам наивна). Зато што он чека да ме пресретне на путу, а ја идем СТРАНПУТИЦОМ!

И кад нисам директна мета, морска вода на лицу ми смета

А што ме нервирало кад сам у води и тик поред моје главе праћакне се неко дериште, или, још горе, каква матора будала, која умишља да "има таленат"... ух! Или се крај мене отвори ратно поприште: досадни створови отворе ватру, овај воду, једни на друге, а ја у средини... мрштим се, гледам их попреко и отирем воду с очију (а, богами, узгред, и псујем кроза зубе). Ајд што се прскају рукама, него имају и некакве справе налик на огромне шприцеве. Углавном сам ја била колатерална штета, али се дешавало да сам и директна мета. (Било да сам успутна штета или директна мета - мораска вода на лицу ми смета!) Клинца који се удсудио да у мене пуца из тог модерног оружја прострелила сам тако опаким и дугим (претећим) погледом, да су му се одсекле и руке и ноге (а не би ме чудило и да се вода у шприцу од стрха следила). Мрзим кад ме прскају по лицу! И дође ми, од беса, да им те ноге и руке поломим (ако се не одсеку од мојих очију), но ме било страх да ћу имати посла с Друштвом за заштиту животиња (а и родитељи су им седели на обали).

Предусретљиви Рус

Имали смо кофер пред којим би и Херкулу клецнуле ноге. Кад смо пошле кући: ја вучем, другарица придржава и додатно управља, а сестра даје усмене инструкције. И прискочи нам човек у помоћ, шчепа онај кофер: "давајте" (фини они Руси, бре), те га, за тили час, снесе низ степенице. Болъшое кофер изискује болъшое  спасибо! (Али се прве речи сетих са секунд закашњења, те захвалих скромно, без атрибута.) Моја сестра је потом тврдила да га је на таквав чин навео поглед с моје задње стране (наравно да сам морала да се погнем, и магарац би под онаквим теретом посустао), и да се оно "давајте" није односило на кофер. Али, ништа јој не верујте.

Одлучно НЕТ руском деди

Шетам ја сама последњег јутра на мору и фотографишем град (зато сам и поранила, док још нема пуно људи - не волим кад се размиле и покваре ми призор). Али, бре, ти људи ко да не спавају (већ их је на улици било охохио). Један руски деда (можда што је, идући за мном, "снимио" моја гола леђа) прође испред, па не оддоли да се окрене и понуди: "Давајте вас сниму!" А не, НЕ! НЕТ! Знам ја то, после би он: а да видите мој апартман, а да видите што ја имам "апарат" (бајпас)... Нет, дедушка, нет, далеко ти лепа... вила! (За мене је сваки мушкарац рођен пре више од тридесет година који ми (из чиста мира и без повода) приђе - манијак, док се не докаже супротно.)

Један друг читалац касније је приметио (да сам отаџбину довела у опасност): "На крају ће због тебе да искрсну међународне компликације! А Руси нам требају у Савету безбедности да ставе вето! Ти да си патриота, ти би му сама дала... да те слика." Марим ја за патриотизам (што је много -много је, џаба вето преко мојих леђа голих)!

Буба-буба-буба-маара пред бумбаара храбро стала

Ја се никад не сунчам... зборг зрачења... и јер не волим да се шареним. А сад сам, из само мени знаних разлога, одлучила да се, малчице додуше, зближим са сунцем, само у одређено доба дана (кад сунце малакше). /Ионако како год (се) окренеш, нисам могла да избегнем сунчеве зраке: док се ми тек од поднева једва докобељамо до плаже, сва иоле заклоњена места заузета; а није Петровац Шушањ - тамо борова колико ти душа жели)./ 

Међутим, како ћу носити топ кад су ми остали трагови од бретела на купаћем?! Да ли да се усудим (не бих ли иоле поправила штету) да те траке одвежем док лежим (као што многе, бронзаном бојом опседнуте, жене раде; видела жаба да се коњи кују, па и она спустила бретеле... и награбусила)? Упозорила ме сестра: "Има Миа да те попрска, ти ћеш да скочиш..." А није ме попрскала. Налетео је бумбар... око њене главе... И сестра рекла: иииии, а ја сунцем омамљена (а по природи заборавна и занесена), скочила да га одјурим. /Будући да сестра беше трудна, а Миа малолетна, те отуда обе слабашне, као најснажнија, осећала сам обавезу да заштитим породицу од сваког зла./ И машем ја руком, док бумбар не одступи, а поглед ми паде: ииии! Тешила ме само (слаба) нада да су и сви они људи око нас били заокупљени бумбаром (да од дрвета нису видели шуму). Моја сестра је одмах (ваљда што је пропустила задовољство да сама види моје разголићивање пред масом), ликујући (због моје срамоте) и церећи се покварено, нашој трећој сестри одмах послала СМС са лажним цитатом, у којем се ја, као, надам, да нису сви гледали у бумбара, да је неко гледао и уу... другом смеру. Блажено око што је живу (голу) виде!

Вино није ни слатко ни кисело

Соба нам била омања, али кревет велик, и имали смо ТВ (све у свему, кад се подвуче црта испод девет евра по особи, У Петровцу - није лоше). Но ђаво нас наведе да завиримо иза нахткасне и уочимо шаку мрава (мора да је неком од ранијих гостију запао кекс иза, па мрави нагрнули ко хијене). По нашем извештају о илегалцима у нашој соби, власница је интервенисала... метлицом! И каже, узгред (осећајући ваљда потребу да се оправда, иако ми нисмо ни помислиле да од мрава направимо скандал, ни од комарца магарца): два-три мрава! Кад човек претерано конзумира алкохол, кажу да види дупло. Чиме ли смо ми биле опијене кад видесмо мравињак?! Два различита виђења (из угла госта и угла домаћице) потврдила су велику филозофску истину: све је релативно! Вино није ни слатко ни кисело (а мравима ниједно не би сметало)! Неки склони хиперболи, а неки еуфемизму. Истина је негде између?! Илии... иза нахткасне?!

Завукли су се они (што утекоше пред метлом) у мрављу рупу... и навикли смо на суживот: нису дирали они нас, нисмо дирале ми њих (то је толеранција). А можда су и цркли од глади: од мене им ни мрва није пала (све сам сама смазала)!

Није тетка трамбулина

Миа има четири године, и има пуно енергије. А нас две имамо... немамо четири године, и немамо толико енергије. Сем тога, дођу Мии често луде бубице (имуне на Раид; нити чују шта говориш нити их занима... терају по своме), које јој не дају мира. Десило се неколико пута, кад Миа није хтела да гледа цртани (који на њу иначе делује као седатив), да је, између осталог, скакала по нама и да смо на једвите јаде успевале да се одбранимо. Умало зету (каменоресцу) да пошаљем поруку: "Клеши нам споменике; ова мала ће да нас са'рани, само да нам побијеш камење!" 

У тренуцима тешког очаја (и физичке исцрпљености), размишљале смо: "Да л' да јој дамо таблету против мучнине (од ње је, кад смо путовале, спавала сатима као топ, и нисмо с њом имале муке)?! Био је то последњи (неискоришћени) адут једне мајке (бремените) и једне тетке (као магарац обремењене) на ивици нервног слома.

Изгубљен случај пред вратима ВЦ-а

Можда на Златибору, а можда и није, паркиран аутобус до аутобуса, и стално пристају нови... Пошли људи на море, а морају да пишке. Пред вратима ВЦ-а (не верујем да је социјални случај, кад узмем у обзир следеће) баба сера (важна ко да је на вратима раја) пакује новчанице од двадесет динара у шаку и трља руке. Употреба тоалета - четрдесет динара! Некад је, у срећна времена, била "мала нужда један, а велика два", а сад са двадесет динара мож' да се ј.беш... ал' да пишаш - НЕЋЕШ МОЋИ!Срећом, три лииваадее, три лииваадее... нигде гааздее неемаа... а магла пала...

У ствари, ево како је било. Изађем ја, мамурна (скоро се пробудила), дођем до ВЦ-а, и схватим да нисм понела лову, па се окренем да одем по новчаник. Отворена задња врата на буду... попнем се, и чудим се: "Кад променише пресвлаке на седиштима?" И гледам (ухвати ме паника): "Ј.боте, где ми је сестра?" Изађем, а група мојих сапутника се смеје. Погледам бус, а бус - црвен! Онај којим смо ми путовали био је БЕО, и паркиран знатно даље. Уђем у њега и заборавим да сам хтела да пишким. Џаба ти било, где ћу без надзора?! Треба да залутам, па ко после изгубљен случај да нађе?! На ливади сам ноге оросила приликом следећег стајања (и то није била моја идеја - ја сам своје идеје оставила код куће): није да сам стипса, него ко да чека ред... а магла пала...

"Добри" рефлекси и божије мешање у моје финансијско пословање

На море смо кретале увече, па сам изјутра нешто куповала и свратила до мењачнице. Пружила руку с новчаницом и у том моменту видим, крајичком ока, како нешто пада поред мене на под. Не знам да ли сам мрднула који центиметар уназад, али руку нисам помакла (за шт сам и по повратку с мора на њој носила доказ). У другом трену, видим одвали се друга даска с бочне стране шалтера и звекну ме по прстима. Један од присутних људи је потом рекао: добро је, има добре рефлексе! (А знате какви су ми рефлекси? Једном, док бејах средњошколка, или пак основац, пролети неки камион, јако брзо и јако близу нас пешака; сви поскачу у шанац, само ја останем где сам, а заклоним лице шаком.) Добро је, додадох јетко, сем за моје прсте! Тек тад спазише моја два расечена прста и прилично крви (јао, јао, помагај, изић ће ми ц'ева), те ми прискочише у помоћ. 

Дешавало се и пре да ме лупе по прстима... кад игрмо "црвених рукавица", рецимо, или... кад хоћу да узмем још колача (а треба да остане и за друге)... Али да ме Свевишњи лично тресне по прстима кад пружим руку да разменим десет евра?! Мислим, Господе, ДЕСЕТ евра?! (Зна он да ћу ја те сиилнее динаре зачас спискати. Али то ни Он не може да спречи!)

Почетак једног летовања

На море сам овог пута (после много година лагодног путовања аутом) кренула аутобусом, у друштву сестре и трогодишње сестричине. Накнадно је, кроз неколико дана, потврђена сумња да је с нама пошао и слепи путник - у сестрином стомаку. Та чињеница товарила је, наредних десет дана, сав пртљаг који нам је за плажу требао, као и Миу - на моја леђа. 

Потврђено је и да нам је зет (муж друге сестре) баксуз (прогнозирао је квар аутобуса). Кад смо стали у Мојковцу, возач је рекао: "Десет минута - пауза!" Испоставило се да му је песак у сату овлажио, па стало време (а мотор прокувао): десет минута потрајало је ПЕТ И ПО САТИ (толико је требало другом - исправном бусу да по нас дође из Херцег-Новог.

Очерупане ћурке

ДепилацијаааАааааАааааААААААААА... Ух, готово је! (Не желим никад да видим Бразил!)

Пре две године, пред полазак на море, моје сестре су, дошавши на ред после мене, непромишљено козметичарки дале инструкције: исто (и не слутећи сасвим шта тај пакет садржи)! Кукале су наглас све до Подгорице, и црвенеле се ко... очерупана ћурка (та перната животињица, сасвим случајно, постала је наша породична метафора заа...) Једва су ми (ни кривој ни дужној, а изгледа више толерантној на бол)  опростиле: данима нису могле да седну, а да не јаукну (смејала сам се њиховим мукама) - ћурке биле и печене (десило се да је восак био топлији но што треба). Сваки дан био нам је као Дан захвалности (само се о "ћуркама" зборило)! (Не знам да л' су зетови славили!)

Неће јој фалити длака с главе (јер је ћелава)

Док смо шетали с вечери, мало држећи Мађу за ручицу, мало трчкарајући за њом, Алекса (опаки тинејџер) носио је Хану (девојчицу од гуме), па наједном (ради разбијања монотоније и досезања узбуђења) завитла њоме којекако по ваздуху. Истог трена лутка му је, због тешког физичког злостављања, одузета (како би се избегле озбиљније повреде тог несрећног створења). Ма не брини, умирих луткину старатељку (а Машину маму), неће јој фалити длака с главе (јер је ћелава)!

Чудни породични нагони

Неки (или боље да кажем: већина, готово сви) у мојој породици имају чудне нагоне, који се, изгледа, наслеђују из генерације у генерацију.

Мој отац, моја сестра, па сад и Миа уживају да стискају нечије уво или, у недостатку добровољних "давалаца" (увета), мазе сопствене уши. Алекса, мој сестрић, као мали, волео је да се лицем приљуби уз наше голе листове (завуче образе између њих, и кези се блажено). Ниси могао чарапе да промениш, пред њим да се обучеш, а да се он не затрчи међу ноге (и онда их држи уз образ, сав озарен). Једном тако лежимо нас двоје и гледамо Сандокана. Протрчаше (изгледа одвише брзо) силне ноге по пустињском песку, а Алекса ми се снуждено пожали: а ја нисам ни видеоо!

Један од чудака са овог породичног стабла (ма не да је чудак, негооо... изгубљен случај, искрено да вам кажем) воли да пљеска децу по образима и по голим бутиницама, а и по... (не смем да вам кажем; неко би ту информацију могао погрешно протумачити и злоупотребити). Каква је то сила, ко ће знати, тек рука сама крене (чим се нађе иза каквог облог и једрог...). Још није утврђено у чему је ужитак: у звуку и специфичном ритму пљескања, у неком осећају заобљености и испуњености шаке, у свему скупа...? И деца, навикнута одмалена на специфичан вид нежности, уопште не реагују на то, сем што понекад почну сами да се пљескају по буцкастим ножицама, тражећи још (а кад мало поодрасту, знају и да узврате ударац... из све снаге, баш како ја умем да звекнем сестре кад се нађем иза њих), а ако се ко други усуди да их пљесне по образима, одмах се дају у дреку (јер то доживљавају као агресију и понижење). Недавно смо приметили да се појавио и наследник: Маша (која је од Мие две године млађа) удара Миу по гузи и прати то вербално (као  да користи показну методу): д.п., д.п.! 

Моје сестре вазда гунђају како их то пљескање сестрића нервира (уши им нису нарочито толерантне) и како је прејако (тобоже, ноге им се црвене), а ја се браним: шта вама смета, кад се они не буне (и све се цере од ува до ува, сем кад су зле воље - онда им ни иначе не треба прилазити).

Као што рекох, неки у мојој породици имају чудне нагоне, који су, изгледа, генетски програмирани, тј. преносе се с колена на колено... или на лист... или на бут... можда на уво... или на д.пе.

Морала сам да устанем у пет сати и да два сата чекам пред станицом милиције, како би ми рекли у које време да дођем да се "сликам" за личну карту (немам више куд: стара истекла у јануару, а ја хоћу на моорее, за који дан). Два сата чекаш, а нигде клупе да одмориш мало. Старија госпођа и неки господин сели на степенице (кичма не мари много за отменост). Међутим, један од пандура, наишавши с терена, скрену им пажњу: Молим вас, пређите тамо (где стајасмо ми, остали мученици), није културно да седите овде... колеге пролазе и остало (живо ме интересује шта остало подразумева, ал' сумњам да би то и он знао). 

Ја сам у више наврата морала да чучнем (не држе ме ноге), али сам сестри исказала недоумицу: не знам да л' је културно (али прија)?! Чучим и све се обазирем да пандур и мени не одржи лекцију; ем чучим, ем ми плитке фармерице! Ето, да знате, не идете тамо само да подносите захтеве за издавање личних исправа, узгред се учите и култури! Најпре добро проучите бонтон, да не буде после: нисам знао!