Ја се никад не сунчам... зборг зрачења... и јер не волим да се шареним. А сад сам, из само мени знаних разлога, одлучила да се, малчице додуше, зближим са сунцем, само у одређено доба дана (кад сунце малакше). /Ионако како год (се) окренеш, нисам могла да избегнем сунчеве зраке: док се ми тек од поднева једва докобељамо до плаже, сва иоле заклоњена места заузета; а није Петровац Шушањ - тамо борова колико ти душа жели)./
Међутим, како ћу носити топ кад су ми остали трагови од бретела на купаћем?! Да ли да се усудим (не бих ли иоле поправила штету) да те траке одвежем док лежим (као што многе, бронзаном бојом опседнуте, жене раде; видела жаба да се коњи кују, па и она спустила бретеле... и награбусила)? Упозорила ме сестра: "Има Миа да те попрска, ти ћеш да скочиш..." А није ме попрскала. Налетео је бумбар... око њене главе... И сестра рекла: иииии, а ја сунцем омамљена (а по природи заборавна и занесена), скочила да га одјурим. /Будући да сестра беше трудна, а Миа малолетна, те отуда обе слабашне, као најснажнија, осећала сам обавезу да заштитим породицу од сваког зла./ И машем ја руком, док бумбар не одступи, а поглед ми паде: ииии! Тешила ме само (слаба) нада да су и сви они људи око нас били заокупљени бумбаром (да од дрвета нису видели шуму). Моја сестра је одмах (ваљда што је пропустила задовољство да сама види моје разголићивање пред масом), ликујући (због моје срамоте) и церећи се покварено, нашој трећој сестри одмах послала СМС са лажним цитатом, у којем се ја, као, надам, да нису сви гледали у бумбара, да је неко гледао и уу... другом смеру. Блажено око што је живу (голу) виде!
Нема коментара:
Постави коментар