Антидепресив

Једна моја сестра (а имам их, броја им се не зна) чита ових дана збирку, наводно антидепресивних, прича (она тврди да неке не да не правдају лековити атрибут, но чак имају супротно дејство). Видећи је тако удубљену, муж завири у корице, упитавши: Шта читаш то? "Антидепресив", одговори она. 

Па лакше ти је, жено, да попијеш таблету (закључи мој зет, Босанац - зар треба више да га хвалим?)!

Трауматично и присилно искорачивање (без хулахопки;)) из детињства

Знате кад су ме ПРИНУДИЛИ да одрастем (мада, само сам се претварала, да ме оставе на миру - још сам мала)?! Кад су ми из дечијег диспанзера преместили картон у диспанзер за одрасле! Е, тад сам се разболела! То је за мене била ТРАУМА! А тек кад су ми хулахопке шеснаестица окрачале, а веће се нису производиле! А у то време (хм... ма ономад) кад изађеш из шеснаестице, могао си само да носиш најлон-чарапе (као мама), или да идеш го (ал' било 'ладно, бре, а и ја несигурна)! И то су још биле оне беле ребрасте, није тад било свих могућих боја, као сад, кад можеш да будеш шта ти воља (кад и за мене праве хулахопке, и зелене чак, и са чича-глишом, и кад те, то што си мама (добро, ја нисам, али...) не спречава да се облачиш као дете)! Иначе, у тим истим хулахопкама играла сам ластиш у школи до краја осмог разреда (морала сам високо да дижем ноге, хулахопке су ми и због тога биле нужне), а код куће, богами, и у првој години средње! (Па шта, била сам добра у ластишу, нисам хтела тога да се одрекнем! Сем тога, читавог живота готово ја сам наивно и чедно девојче! А замислите сад осмакињу (онако испршене, нафракане, и још им вири... трепавица из очију) која игра ластиш?!:) Да пукнеш од смеха!) Е журим, на мене је ред: е-ма, е-се-са...

Узех Машине хулахопке да јој помогнем при облачењу, али се на трен замислих: обрни-окрени, не знам "како иду". Шта је овде напред, а шта позади, упитах (донекле сасвим случајно, а однекуд с намером да Машу подсетим на познату рекламу и насмејем је) као она баба што у реклами, збуњена, шири ћеркине танге. Дај, оте ми Маша хулахопке, да видим етикету. Етикета је (срећа) као путоказ на непознатом путу. Кад видиш звезду северњачу, знаш где је која страна света; а кад уочиш етикету, можда и даље нећеш знати где ти је глава, али дупе нећеш да омашиш: етикета се непоколебљиво држи задње стране. Али невоља је кад етикете, као у овом случају, НЕМА. Онда морамо да применимо друга знања: гледај да препознаш отиске прстију, пета или колена (оне грилонке свуд имају једнако ткање, нису обликоване према стопалу, и први пут можеш да их окренеш како хоћеш, а други пут би ваљало да следиш облик који први пут стекну). Е кад би, Машо, све у животу имало етикету, где би нам био крај!

Седимо вечерас сестра, зет и ја, и зет ме (из чиста мира, сасвим немотивисано, тако се чинило) озбиљно упита: "Ко је јачи од вас две?" 

Не знам, кажем, ми се не тучемо (одавно). Мада, одока човек види: сломила бих је (само да сам иоле агресивна:)) ко маче мушкатлу. Тренутак потом ми сину: Хоћеш да преносиш ормаре, а (боље него да нас сагна у ринг)?! Е, онда сам ја. (И да нисам, подметнућу леђа место сестре: ви'ш да ми је ко гранчица, нема снаге ни ко пиле!) И тако пренесмо, ко од шале, два дела од ормара, те зет остаде у дневној соби да слаже и шрафи. Ја, као и увек, док је време, и док је прилике, ухватих кривину, па беж'... у спаваћу собу... право пред сестру. Сестра ми истог трена стрпа (нервозног) Матију у наручје и оде за својим послом. А ја мало седнем, мало устанем, мало стојим, па мало поскочим: играм како Матија свира (мали је виртуоз, но га тешко пратити)! Кроз неко време ето ти зета на вратима: где си ти побегла? Чувам Матију, кажем. Ма пусти Матију; јеси ли ти почела да радиш са мном?! 

Аман, ко да о клину висим, па се сваки за ме маша. Држ' тамо, држ' овамо! Договорите се где ћете да ме распоредите, немам ја сто руку. Две руке, (најмање) ДВА ПОСЛА... а плата НИЈЕДНА!