Недавно је у Машин комшилук стигао један папагај, веома брбљив, што нема длаке на језику. Тачније, уме човек, овај папагај, и да опсује сочно. Кад су напуштале дом његових власника, две бабе имале су шта и да чују. П...е једне, довикнуо је папагај за њима (а не верујем да су му претходно стале на жуљ). Бабе се нису увредиле, већ су то после по селу препричавале као анегдоту, а Маши вазда начуљене уши, чак и кад тако не изгледа (кад је тобоже занета игром). Рекле су бабе да папагај каже и ево, и ћао, и низ пристојних речи. Али тек кад чу ово последње (из забрањеног фонда), она батали играчке и заборави на игру: ШТА ЈЕ РЕКАОО? Нису јој поновили, разуме се, али она настави да се распитује: а што он прича ружне речи? Кад ју је мајка данас одвела да види тог пернатог говорника, Маша се вртела као на иглама чекајући и запиткујући маму: а кад ће да каже... знате већ, оно што је рекао и бабама. То ваљда дође као нека катарза: ако мени није дозвољено да псујем, дај да чујем оног ко дозволу и не тражи (а одговорност не сноси).