Недавно је у Машин комшилук стигао један папагај, веома брбљив, што нема длаке на језику. Тачније, уме човек, овај папагај, и да опсује сочно. Кад су напуштале дом његових власника, две бабе имале су шта и да чују. П...е једне, довикнуо је папагај за њима (а не верујем да су му претходно стале на жуљ). Бабе се нису увредиле, већ су то после по селу препричавале као анегдоту, а Маши вазда начуљене уши, чак и кад тако не изгледа (кад је тобоже занета игром). Рекле су бабе да папагај каже и ево, и ћао, и низ пристојних речи. Али тек кад чу ово последње (из забрањеног фонда), она батали играчке и заборави на игру: ШТА ЈЕ РЕКАОО? Нису јој поновили, разуме се, али она настави да се распитује: а што он прича ружне речи? Кад ју је мајка данас одвела да види тог пернатог говорника, Маша се вртела као на иглама чекајући и запиткујући маму: а кад ће да каже... знате већ, оно што је рекао и бабама. То ваљда дође као нека катарза: ако мени није дозвољено да псујем, дај да чујем оног ко дозволу и не тражи (а одговорност не сноси).

Једна моја сестра (а имам их, броја им се не зна) чита ових дана збирку, наводно антидепресивних, прича (она тврди да неке не да не правдају лековити атрибут, но чак имају супротно дејство). Видећи је тако удубљену, муж завири у корице, упитавши: шта читаш то? "Антидепресив", одговори она. Па лакше ти је, жено, да попијеш таблету (закључи мој зет, Босанац - зар треба више да га хвалим?)!