Слушам апотекарку како једној баби уз лек даје и објашњење: то вам је за превенцију инфаркта! Исто понавља три пута (а баба је једнако бело гледа) и проверава: јесте разумели? На то баба климне главом, само да јој ова не пробије бубне опне "превенцијом". (Аман, жено, ја немам лек за превенцију инфаркта, па, ако још једном то поновиш, не гине ми!) А како би било кад би, место што повисујеш тон (и место превенције), употребила неку другу реч (за превенцију неразумевања)?! (Баба није глува; само није понела Речник страних речи и израза!)

Сваки дечији труд мора се адекватно наградити или бар похвалити. Кад је Маша једне вечери какила (у ношу), сви смо јој дуго аплаудирали и скандирали: браавоо, Машо, браавоо! А Маша се поносно смешкала, гледајући нетремице своје "дело" (које је измамило тако бурне реакције укућана). Неки људи током целог живота (остају једнако креативни), из истог разлога, заслужују непрестани громогласни аплауз. И једнако се поносно смешкају над својом "вредном" творевином.

Кад смо једне године путовали на море, пред црногорском границом сестра и ја покушавамо да се присетимо колико је јаја дозвољено пренети преко границе. Ја кажем (читала сам у новинама): тридесет (толико и стаје у картон, који смо имали у гепеку). А ми имамо тридесет два, преслишава се наглас она. Ма ништа, даћу им два, из картона... ма не (предомисли се, ко да отвара гепек), из панталона, па ћу да надоместим. Нас две потом смо сатима умирале од смеха. Зету, који је био за воланом (и у чије би панталоне цариник завукао руку) то и није било смешно.

Каже ми једна сестра: "Ала штрчиш у овој гомили људи, са тим твојим бледим теном (а ја волим што сам бела и другачија), као да си из тринаестог века! Морала сам да је подсетим да и јесам по много чему (ех, да знате тек) као из тог времена. А она је морала да се сложи. Ако занемаримо све по чему сам ближа тринаестом но двадесет првом веку: боље да имам бледу кожу но РАК КОЖЕ! (Мислите о томе, на путу до соларијума!)

Кад се прсти замажу чоколадом, то се сасвим лако чисти. Једноставно их ставиш у уста и кад их извучеш - чисти ко суза. Ммм, како укусно, не скрива задовољство Миа. Пре неких годину дана још је имала навику да прсте (и кад НИСУ замазани чоколадом) поваздан држи у устима,. Једног дана лежи на кревету гледајући Тв и ја је питам (јер беше прилично мрљава): Миа, шта ћеш да једеш? Питање понових више пута да би уопште одреаговала на њега (гледала је цртаћ, а тад ништа не чује... ни до данас ми није јасно да ли је толико занесена или нас просто игнорише). Најзад се невољно окрену ка мени, извади на трен руку из уста и, са готово неприметним смешком, "поручи": ПРСТЕ (које одмах потом врати натраг, у усну дупљу).

Жена ми даје паре за робу, а Маша се протеже, хоће да узме, и (јер је у томе спречавам) цичи: па'е, па'е... Једва се одбраних. (Знам, Машо, моћан је осећај... новац у рукаамаа... али је ТУЂ!) После хоће да куца на каси. Узела онај скенер и опонаша ме. Изгледа да сам јој идол кад год сам за неком справом по којој се чука.