понедељак, 7. децембар 2015.

Кад чељад није бесна, ни кућа није тесна

У нашој кухињи, потпуно бесправно, борави један миш. Има неколико дана како се огласио (кажу ми отац и мајка, ја га нисам чула ни да бекне) иза судопере: нешто глође, гризе (можда и своје нокте, страхујући, потпуно беспотребно, од наших мачака). 
Поменуте мачке су га и донеле у кухињу. Не, није им намера била да га изједу. Играле су се њиме, како већ воле ти садисти, играле, па или су га пустиле кад им је досадио или им је, мученик, измрцварен, сам утекао. Од тог момента, као дете кад изгустира и одбаци неку играчку, он их уопште не занима. Само једу (грануле, готованке), премештају се с кревета на кревет, спавају као медвед усред зиме, цуњају тамо и овамо, али им на памет не пада да миша улове (а можда су га донеле за запат, да се размножи, дуга је зима).
Ја у кухињи ретко боравим и ни мене није много брига, али данас сам пекла медено срце. И кад једном уђох да проверим како колач напредује, па ми нешто плишано и сиво промаче пред очима (а преко кутије за хлеб), ја вриснух и у два корака домогох се терасе, неко време још вичући: ааа-ааа, миииш! Мајка се није нарочито потресла због мог изненадног сусрета с тим безобразником (наставила је да тупо зури и удише никотин). Повративши се од шока (и схвативши да ни од кога не могу очекивати заштиту), дограбих најпре једну, а после и другу белу мачку (обе лежаху на сепеницама, опружиле се ко пола коња и уживају у сунцу), па их однесох до места на којем се уљез појавио. /Истина, нико их још није видео да се одметну у лов, али је једна од њих виђена више пута како једе ловину добијену на поклон од велике мачке, која је, сиротица, недавно остала без своје дечице. Рачунасмо (залуд), ваљда их је нечему научила./ Оне га и не погледаше, ма прођоше као поред турског гробља, као да се то њих ништа не тиче. Довукох на силу и велику мачку неодређене боје (црно-жуте претежно), која је годинама врсни ловац, али она (у сталном страху од газдарице, не осећа се угодно у кући) шмугну чим је испустих из руку. 
А он, узрок све те пометње (због којег су мачке грубо тргнуте из поподневног дремежа), узнемирен мојим вриштањем и паником коју сам по кући проширила, одгега се у заклон иза шпорета. Ее, некад се знало кад је мишевима време за весеље: кад мачке нема, они коло воде. А ове моје мачке су, изгледа, од такве сорте да, док мишеви преплићу моравац, саме подврискују и лепе хиљадарке хармоникашу на чело.
Ал' мислим после (у страха су велике очи, па умало, грешна ми душа, не допринесох и убиству недужног створа): грехота да га мачка поједе, па то неки мали јадник са душом у носу, једва се вуче (мора да су га пре неки дан оне неваљалице начеле, па нит живи нити умире). 
Тата, кажем, могао си да га ухватиш: за уши и напоље! То ти је задатак, ионако по целу ноћ ту седиш и гледаш телевизор. А што га ти ниси ухватила, пита он одмах (све га страх да се не претргне), не одвајајући очи од ТВ-екрана (пази само да ти нешто не промакне; миш би могао неометано уши да му изгризе). Ја не смем. И ко би онда вриштао?
И тако, сви се у кући само згледамо и очекујемо да се неко други побрине за подстанара: ми људи гледамо (прекорно) ТРИ мачке (и оне су постале наопаке, листом постају вегетаријанци), оне се гледају међусобно (не дају ни пет пара), свака би да на другу пребаци одговорност, неће, лењивице, прстом да макну. Увидевши да од њих нема леба, ја гледам у мајку, мајка гледа у оца, отац у мене... а мачке гледају у страну (имају образ као ђон). 
За то време миш гледа своја посла, иза нашег шпорета, или судопере А кад ноћ одмакне, и мачке крај мог тате заспе као заклане, ваљда гледа и телевизију, склупчавши се на другом крају кревета. Кад чељад није бесна, ни кућа није тесна.

Сатове мрзи онај који касни

Мрзим сатове! Толерантна сам само према оним часовницима што казаљке имају, а језика немају. Одвратим поглед од њих и није ме брига. Али не могу да сакријем нетрпељивост према брбљивом (ругању склоном) зидном (или пак стоном) часовнику. У једној просторији нема места за нас двоје (стога га редовно прогнам и залупим бесно за њим врата): он воли да наглас броји (или одбројава) непогрешиво, а ја од бројања имам страх и почнем (ионако трома и несигурна хода) да се саплићем .
Што сам ја више посвећена својој тишини, то он јаче урла: закаснићеш, стићи нећеш... умрећеш, умрећеш... Некад се и кроз кључаоницу у моје срце заривају његов окрутне казаљке: тик-так, тик-так, ТИК-ТАК, ТИК-ТАК (окрећу се све махнитије, џаба сам прситма уши затворила)... Закаснићеш, стићи нећеш, умрећеш умрећеш... Јастуком да му та погана уста затиснем, у свет далеко да се отиснем (да се не предам, да не вриснем, када ме сат међу казаљке стисне), слутњи његовој (или својој?) не могу се опрети: закаснићееш, стићи нећееш, умрећееш, УМРЕЋЕЕШ...

Спелеологија и лева рука

U rađanju dece u našoj porodici svako ima svoj doprinos. Zetovi, kao što Duško Radović reče, samo postave kamen temeljac. Sestre sede i čekaju skrštenih ruku (ali raširenih nogu -- kukuuu) da stomak kao kvasac naraste. A moja je dužnost da na internetu nalazim kojekakkve informacije o trudnoći, plodu, pa kasnije i o odojčetu i dojilji. I kaže mi sestra (ona u kojoj je nedavno postavljen temelj): ti ćeš doktorirati pored nas!
Jeste, vala: mogu odmah da se zaposlim u GAK "Narodni front", da budem doktoru (čiki koji nadzire moje sestriće dok plivaju u plodovoj vodi) desna ruka. Hm... kad malo razmislim, bolje leva (pretpostavljam da se desna bavi speleologijom).

Pažljivo s rolnom

"Ko rolna toalet papiira žiivot se odmotavaa..." (Da li bi vam ta teška istina lakše pala da se predoči na neki manje banalan, a možda i uzvišen, način?!)
I svi mislite da to ima da potraje i da se rolna vazda odmotava ravnomerno ... A ako padne na pod (kao meni jutros), a?! Niko nema u vidu to neplanirano "ubrzanje". Umal' da (ko grom iz vedra neba) dođe do tragedije (znamo da "svakom se desi, kasnije il' pre, da nema više čiime da se obriše"): beli papir majku u crno da mi zavije!

Кнап угаона гарнитура и мањак пашенога

Како стигосмо кући, њих двојица (по обичају) залегоше на угаоној гарнитури (ко она два јарца кад се сретну на брвну: један с једне стране, други с друге стране). Опружише се један уз другог, само што се не погрлише (каква је то приврженост -- не можете замислити) и пустише филм (а онда могу секире да падају: они ће се извијати лево и десно, да сачувају живу главу, али поглед не скидају са екрана). Пошто се ми, отварајући Миине рођенданске поклоне, бејасмо распричале,  један од њих тек замоли домаћицу да спусти глас само за један тон.
Не познајем, рекох, два пашенога да се воле више од њих двојице. Шта ће, рече моја сестра, кад немају другог (мисли трећег) пашу. /Их, како ме то гану: сузе ми навреше на очи и погнух се под теретом кривице./ Па где би се он, мученик (ма како витак), углавио међу њих (нема бува где да се провуче)? Свако тражи место под сунцем, а паша мора да има своје место и на угаоној. Кад угаона буде већа, наћи ће "пашу" сестра трећа. (Ма какви, нема од тог ништа, ал' не могу тако окрутно да им разбијем илузије. Надам се само да неће похрлити у продавницу намештаја и залуд се изложити трошку./

Пољупци против ратне секире

Пре неколико година, идући од Ластине станице ка Улици Краљевића Марка, наиђем на неког Немца (тачније он наиђе на мене).
Нашао кога да пита како да стигне тамо куд је наумио. (Па ја не знам где се налазим.) Разменисмо по коју учтиву реч, показах му Мек на Зелењаку, па се руковасмо (да свако оде својим путем). Ал' одмах потом нађох се у чуду, кад се интернационални путник наже к мени и пољуби ме у оба образа. Разумем да ми беше захвалан, али зар је моја заслуга ТОЛИКА?! /А није да није: да не нађе Мек, могао је да скапа од глади.) 
Ма, ја не марим ни за пољупце овдашњих, што бих марила да ме љубе белосветски младићи?! (Јес' млад, јес' леп, ал' много ватре треба да се топи глечер.) Просто ме затекао и збунио. Немац љуби, а ја ни да бекнем: док сам схватила шта се збива, оба су ми образа била "обешчашћена".
Није Немцима веровати: међу нашим прецима су секире ратне имале посла колико јуче, ал' потомци освајају другим средствима: место пушке -- пољубац пуче.