У нашој кухињи, потпуно бесправно, борави један миш. Има неколико дана како се огласио (кажу ми отац и мајка, ја га нисам чула ни да бекне) иза судопере: нешто глође, гризе (можда и своје нокте, страхујући, потпуно беспотребно, од наших мачака).
Поменуте мачке су га и донеле у кухињу. Не, није им намера била да га изједу. Играле су се њиме, како већ воле ти садисти, играле, па или су га пустиле кад им је досадио или им је, мученик, измрцварен, сам утекао. Од тог момента, као дете кад изгустира и одбаци неку играчку, он их уопште не занима. Само једу (грануле, готованке), премештају се с кревета на кревет, спавају као медвед усред зиме, цуњају тамо и овамо, али им на памет не пада да миша улове (а можда су га донеле за запат, да се размножи, дуга је зима).
Ја у кухињи ретко боравим и ни мене није много брига, али данас сам пекла медено срце. И кад једном уђох да проверим како колач напредује, па ми нешто плишано и сиво промаче пред очима (а преко кутије за хлеб), ја вриснух и у два корака домогох се терасе, неко време још вичући: ааа-ааа, миииш! Мајка се није нарочито потресла због мог изненадног сусрета с тим безобразником (наставила је да тупо зури и удише никотин). Повративши се од шока (и схвативши да ни од кога не могу очекивати заштиту), дограбих најпре једну, а после и другу белу мачку (обе лежаху на сепеницама, опружиле се ко пола коња и уживају у сунцу), па их однесох до места на којем се уљез појавио. /Истина, нико их још није видео да се одметну у лов, али је једна од њих виђена више пута како једе ловину добијену на поклон од велике мачке, која је, сиротица, недавно остала без своје дечице. Рачунасмо (залуд), ваљда их је нечему научила./ Оне га и не погледаше, ма прођоше као поред турског гробља, као да се то њих ништа не тиче. Довукох на силу и велику мачку неодређене боје (црно-жуте претежно), која је годинама врсни ловац, али она (у сталном страху од газдарице, не осећа се угодно у кући) шмугну чим је испустих из руку.
А он, узрок све те пометње (због којег су мачке грубо тргнуте из поподневног дремежа), узнемирен мојим вриштањем и паником коју сам по кући проширила, одгега се у заклон иза шпорета. Ее, некад се знало кад је мишевима време за весеље: кад мачке нема, они коло воде. А ове моје мачке су, изгледа, од такве сорте да, док мишеви преплићу моравац, саме подврискују и лепе хиљадарке хармоникашу на чело.
Ал' мислим после (у страха су велике очи, па умало, грешна ми душа, не допринесох и убиству недужног створа): грехота да га мачка поједе, па то неки мали јадник са душом у носу, једва се вуче (мора да су га пре неки дан оне неваљалице начеле, па нит живи нити умире).
Ал' мислим после (у страха су велике очи, па умало, грешна ми душа, не допринесох и убиству недужног створа): грехота да га мачка поједе, па то неки мали јадник са душом у носу, једва се вуче (мора да су га пре неки дан оне неваљалице начеле, па нит живи нити умире).
Тата, кажем, могао си да га ухватиш: за уши и напоље! То ти је задатак, ионако по целу ноћ ту седиш и гледаш телевизор. А што га ти ниси ухватила, пита он одмах (све га страх да се не претргне), не одвајајући очи од ТВ-екрана (пази само да ти нешто не промакне; миш би могао неометано уши да му изгризе). Ја не смем. И ко би онда вриштао?
И тако, сви се у кући само згледамо и очекујемо да се неко други побрине за подстанара: ми људи гледамо (прекорно) ТРИ мачке (и оне су постале наопаке, листом постају вегетаријанци), оне се гледају међусобно (не дају ни пет пара), свака би да на другу пребаци одговорност, неће, лењивице, прстом да макну. Увидевши да од њих нема леба, ја гледам у мајку, мајка гледа у оца, отац у мене... а мачке гледају у страну (имају образ као ђон).
И тако, сви се у кући само згледамо и очекујемо да се неко други побрине за подстанара: ми људи гледамо (прекорно) ТРИ мачке (и оне су постале наопаке, листом постају вегетаријанци), оне се гледају међусобно (не дају ни пет пара), свака би да на другу пребаци одговорност, неће, лењивице, прстом да макну. Увидевши да од њих нема леба, ја гледам у мајку, мајка гледа у оца, отац у мене... а мачке гледају у страну (имају образ као ђон).
За то време миш гледа своја посла, иза нашег шпорета, или судопере А кад ноћ одмакне, и мачке крај мог тате заспе као заклане, ваљда гледа и телевизију, склупчавши се на другом крају кревета. Кад чељад није бесна, ни кућа није тесна.
