Пре неколико година, идући од Ластине станице ка Улици Краљевића Марка, наиђем на неког Немца (тачније он наиђе на мене).
Нашао кога да пита како да стигне тамо куд је наумио. (Па ја не знам где се налазим.) Разменисмо по коју учтиву реч, показах му Мек на Зелењаку, па се руковасмо (да свако оде својим путем). Ал' одмах потом нађох се у чуду, кад се интернационални путник наже к мени и пољуби ме у оба образа. Разумем да ми беше захвалан, али зар је моја заслуга ТОЛИКА?! /А није да није: да не нађе Мек, могао је да скапа од глади.)
Нашао кога да пита како да стигне тамо куд је наумио. (Па ја не знам где се налазим.) Разменисмо по коју учтиву реч, показах му Мек на Зелењаку, па се руковасмо (да свако оде својим путем). Ал' одмах потом нађох се у чуду, кад се интернационални путник наже к мени и пољуби ме у оба образа. Разумем да ми беше захвалан, али зар је моја заслуга ТОЛИКА?! /А није да није: да не нађе Мек, могао је да скапа од глади.)
Ма, ја не марим ни за пољупце овдашњих, што бих марила да ме љубе белосветски младићи?! (Јес' млад, јес' леп, ал' много ватре треба да се топи глечер.) Просто ме затекао и збунио. Немац љуби, а ја ни да бекнем: док сам схватила шта се збива, оба су ми образа била "обешчашћена".
Није Немцима веровати: међу нашим прецима су секире ратне имале посла колико јуче, ал' потомци освајају другим средствима: место пушке -- пољубац пуче.
Нема коментара:
Постави коментар