Pre dosta godina drugarica me je navela da učestvujem u jednom od onih zanimljivih testova, kad zamišljate neke jednostavne pojmove, i ne slutite šta to, u stvari, govori o vama samima.
Put koji sam zamislila nije mogao biti drugačiji, nego seoski prašnjavi puteljak, jer ja sam romantična duša, i godi mi život u skladu s prirodom. Psić kojeg sam zamislila morao je biti mali, šaren, čupav, bezazlen, vedar, veseo i dobroćudan, i sve vreme je trčkarao pred mojim nogama, ili se umiljavao, skačući uz mene. On je predstavljao mog muškarca. (Tu moram da dodam da ne postoji moj TIP muškarca, postoji samo JEDAN JEDINI! Otuda je test u tom omanuo!) Konačno je trebalo da zamislim zamak, pred kojim sam nemo stajala, na priličnom odstojanju. Kad me drugarica upitala zbog čega ne uđem, rekla sam da me je strah. A na pitanje čega se plašim, čega ima u zamku, odgovor je bio da je PRAZAN, nema ničega! Treba li se plašiti nečeg čega nema?!
Tek nedavno, smogla sam hrabrosti, ušla sam u zamak! (Dotle sam samo čežnjivo, pomalo i zavidljivo, gledala čudesne tuđe zamkove, iz kojih povazdan dopire radost, spokoj i toplina!) Najpre sam lagano odškrinula vrata (iako me jeza podilazila od njihovog škripanja), i provirila bojažljivo, a onda sam i zakoračila unutra. Bio je zapušten; toliko sam dugo odbijala da u njega uđem, kao da me se moj lični zamak nimalo ne tiče! I kao da će mi na samom ulazu gurnuti glavu u giljotinu! Svud bejaše gusta tama, paučina prekrila zidove, ponegde otpao malter, jedan miš ciknu iznenađeno i šmugnu u ugao... Tužno, o ovom zamku niko nije brinuo! U ovom zamku niko nije snevao, nije pevao, u ovom zamku niko nije živeo! U prvi mah sam se jako ražalostila, setivši se koliko sam dugo stajala pred kapijom, na kiši i vetru, koliko sam vremena trpela studen i jad, a mogla sam... To me podseti da založim vatru u kaminu (pazi, umem!). Neko vreme sam sedela, onemoćala, slepljene mokre odeće i zamršene kose, i bezvoljnog pogleda zurila u vatru... A kad vatra već poče da pucketa, gotovo istog trena osetih da sam, konačno, kod kuće, i da JA PREUZIMAM KOMANDU!
I sad nestrpljivo razgledam sve odaje, i mislim kako bih mogla da ih uredim, da mi u njima bude što ugodnije (a i da još kogod poželi da mu tu bude boravište; to svakako neće biti TIP)! Pored kamina sam stavila stolicu za ljuljanje; tu ja volim da sedim, gledam kroz prozor kako veje sneg, i štrikam prekrivač (ko kaže da ja ne znam da pletem?!). Na prozoru je sad saksija sa mojim omiljenim cvetom, i knjige koje volim da čitam. A tu mi je i mašina za šivenje (taj što kaže da ne znam ni da šijem, stvarno je drzak, a i ne zna za litentiu poeticu). Katkada ćete me videti kako na biciklu, opasana zelenom kuhinjskom keceljom (često i sa varjačom u ruci; napravim krug dok mi se skuva čorba od pečuraka), jezdim seoskim puteljcima između cvetnih livada, smejem se naglas, ili, pak, vrištim od ushićenja... Zamislite, ponekad i plešem (pa naučila sam, nije istina da imam dve leve noge; uostalom, imam ja i druge atribute, ali to se ne tiče vas)... ugodno je gledati (vi možete samo ako se prikradete prozoru, ali, setite se da imam PSA)... Aaaahhahhaahhaa... ups, oprostite, zagolicao me... (On, ko drugi?)...
Što je najbitnije, na jednom zidu, imam ogromno ogledalo. I, zamislite, stanem pred njega, i gledam... I čudim se, sva ogledala pred kojima sam dosad stajala otkrivala su mi samo mane! A ovo, neverovatno, kaže da imam i vrline, zamislite! U tom ogledalu i svet koji me okružuje došao sasvim drugačiji, a verovala sam (duugoo, predugo) da je sve crno (dok nisam shvatila da žmurim)! Istina, vidim, mnogo je trnja, ali, gle, izviri odnekud prekrasan cvet (čini mi se da je bela margareta), koji baš zato što je okružen trnjem, postaje neverovatno vredan i bitan.
Još uvek me pomalo strah, priznajem. Zamak je veliki, a ja sama moram da brinem o njemu, i, što je još teže, sama za njega snosim odgovornost. Nikog drugog za moj zamak nije briga! Zato više nikad neću dopustiti da propada! To je MOJ zamak! Nemam drugi! Možda nije savršen, ali ko će me sprečiti da nastojim da takav postane?!
Vitlaju ovuda još i neki duhovi; nema zamka bez duhova, njih je nemoguće odagnati... Stoga sam ih prihvatila; gledam da nam se putevi ne ukrste, ali se dešava da naletim na njih. Prepadnem se, ili se samo stresem, nekad se rastužim (duhova ima raznih)... Ali odmah potom otvorim širom dveri i pustim sunce unutra, a duhovi, vrišteći i zaklanjajući oči, razbeže se kud koji!
E, tako, ništa me više neće sprečiti da budem srećna! (Verujte, imam detaljan plan! A imam i jednu zelenu drvenu kolevku na tavanu, samo pssst...)
Vi ne znate kako to da postignete? Niko vas nije naučio? Sve što mogu da vam kažem, a neće vam se dopasti, jeste da nije lako postati, a naročito ostati, srećan. Što je još gore, ne postoji, naročito ne univerzalno, uputstvo za dosezanje sreće niti se iko na tom putu može okoristiti tuđim iskustvom.
Plašite se nepoznatog? Svi se plaše! Strahujete da nemate dovoljno snage, volje, sposobnosti...? Ma, dajte, nije sreća tako zahtevna, niti suđena samo odabranima! Želite i vi da budete srećni?! Ne gubite vreme, savladajte strah, UĐITE U ZAMAK, sad!
:)
Како јој се овај аргуметнт појавио у правом тренутку: јер сам ја њој
недавно на свадби, кад је она била одлучила да се порве са шипарицама
око бидермајера, рекла да ће се најспретнија (иако ни спретност није
битна, колико добар договор с невестом) УДАТИ (због тога је Маша, истина тешка срца, одустала). 
