Узех Машине хулахопке да јој помогнем при облачењу, али се на трен замислих: обрни-окрени, не знам "како иду". Шта је овде напред, а шта позади, упитах (донекле сасвим случајно, а однекуд с намером да Машу подсетим на познату рекламу и насмејем је) као она баба што у реклами, збуњена, шири ћеркине танге. Дај, оте ми Маша хулахопке, да видим етикету. Етикета је (срећа) као путоказ на непознатом путу. Кад видиш звезду северњачу, знаш где је која страна света; а кад уочиш етикету, можда и даље нећеш знати где ти је глава, али дупе нећеш да омашиш: етикета се непоколебљиво држи задње стране. Али невоља је кад етикете, као у овом случају, НЕМА. Онда морамо да применимо друга знања: гледај да препознаш отиске прстију, пета или колена (оне грилонке свуд имају једнако ткање, нису обликоване према стопалу, и први пут можеш да их окренеш како хоћеш, а други пут би ваљало да следиш облик који први пут стекну). Е кад би, Машо, све у животу имало етикету, где би нам био крај!