Седимо вечерас сестра, зет и ја, и зет ме (из чиста мира, сасвим немотивисано, тако се чинило) озбиљно упита: "Ко је јачи од вас две?" 

Не знам, кажем, ми се не тучемо (одавно). Мада, одока човек види: сломила бих је (само да сам иоле агресивна:)) ко маче мушкатлу. Тренутак потом ми сину: Хоћеш да преносиш ормаре, а (боље него да нас сагна у ринг)?! Е, онда сам ја. (И да нисам, подметнућу леђа место сестре: ви'ш да ми је ко гранчица, нема снаге ни ко пиле!) И тако пренесмо, ко од шале, два дела од ормара, те зет остаде у дневној соби да слаже и шрафи. Ја, као и увек, док је време, и док је прилике, ухватих кривину, па беж'... у спаваћу собу... право пред сестру. Сестра ми истог трена стрпа (нервозног) Матију у наручје и оде за својим послом. А ја мало седнем, мало устанем, мало стојим, па мало поскочим: играм како Матија свира (мали је виртуоз, но га тешко пратити)! Кроз неко време ето ти зета на вратима: где си ти побегла? Чувам Матију, кажем. Ма пусти Матију; јеси ли ти почела да радиш са мном?! 

Аман, ко да о клину висим, па се сваки за ме маша. Држ' тамо, држ' овамо! Договорите се где ћете да ме распоредите, немам ја сто руку. Две руке, (најмање) ДВА ПОСЛА... а плата НИЈЕДНА!