Трауматично и присилно искорачивање (без хулахопки;)) из детињства

Знате кад су ме ПРИНУДИЛИ да одрастем (мада, само сам се претварала, да ме оставе на миру - још сам мала)?! Кад су ми из дечијег диспанзера преместили картон у диспанзер за одрасле! Е, тад сам се разболела! То је за мене била ТРАУМА! А тек кад су ми хулахопке шеснаестица окрачале, а веће се нису производиле! А у то време (хм... ма ономад) кад изађеш из шеснаестице, могао си само да носиш најлон-чарапе (као мама), или да идеш го (ал' било 'ладно, бре, а и ја несигурна)! И то су још биле оне беле ребрасте, није тад било свих могућих боја, као сад, кад можеш да будеш шта ти воља (кад и за мене праве хулахопке, и зелене чак, и са чича-глишом, и кад те, то што си мама (добро, ја нисам, али...) не спречава да се облачиш као дете)! Иначе, у тим истим хулахопкама играла сам ластиш у школи до краја осмог разреда (морала сам високо да дижем ноге, хулахопке су ми и због тога биле нужне), а код куће, богами, и у првој години средње! (Па шта, била сам добра у ластишу, нисам хтела тога да се одрекнем! Сем тога, читавог живота готово ја сам наивно и чедно девојче! А замислите сад осмакињу (онако испршене, нафракане, и још им вири... трепавица из очију) која игра ластиш?!:) Да пукнеш од смеха!) Е журим, на мене је ред: е-ма, е-се-са...