Мрзим усисиваче! Зато што несносно зује. Зато што морам да се погнем (а ја сам вам ко Србија, што се сагињати неће). И зато што увек имају неке точкиће, или разне истурене делиће, којима се грчевито ухвате за фотељу, сточић, где стигну... неће прстом да мрдну, ко да без мотике има 'леба... или прашине. Та ленчуга неће добровољно, а нарочито не радо, да ме прати по соби (укопа се па неће ни да макне, тврдоглав к'о магарац), већ морам да се вратим по њега (обавезно гадно псујући) и да га цимнем за улар! Мрзим усисиваче (све до једног)! Благословене биле метле (са дугачком дршком)!

Покушала сам да објасним Мии да не волим да се шминкам (нарочито розе бојом). Али Миа не мари за моје покушаје, а још мање за објашњења: она је већ одлучила да ћу јој бити модел, и ја се више ништа не питам (сем хоћу ли личити на наказу). Легох на руду, тј. завалих се на троседу... Затворих очи, а она ми нанесе сенку за лутке (да, зато сам ја лепа ко лутка), тек на један капак (изгледа да опет „киклоп, киклоп, киклоп је у моди“). 

И да ме умири, шминкерка љубазно рече: „Знаш како ћеш бити лепа... да ти се сви смеју!“ 

Све би срце дале за вандале

Миа обавља систематски преглед своје маме. И, лекарски сталожено, констатова: „Срце вам је поломљено!“ „Да, поломљено“, сложи се пацијенткиња, „поломио ми га је Иван (Миин тата)... И, шта сад да радим?“ 

Миа се само на трен збуни, јер за све постоји решење: може бајпас, а може иии... „Па можете да купите у продавници (чоколадно Милкино срце, прави избор), па да ставите!“ Мама упита: „А шта ћу са овим старим?!“ Докторка одговара: „Паа, не знам, можда бисте могли и да га сачувате!“ (Не иште вам леба, и злу да не треба!)
А згодно би стајало и у ђачком споменару, примећујем ја, да девојчице саосећајно уздишу над њиме. (Сломљено срце, хеј, колико би то заслуживало поштовања -- ко рањени ратник.) Исто тако, могло би да стоји као експонат (опомена, односно упозорење) у кабинету биологије, и да будућим поколењима указује на вандалски учинак љубави! (Чувајте, децо, срца; ту селотејп не помаже!)

Сестра ми се већ поприлично опоравила: како конци попуштају (а били је добро сапели), тако она пушта језичину! И кад тако једном поче да ми звоцка (увек она нађе неку замерку: експерт за налажење длаке у јајету), одбрусих јој: што ти неки конац не пустише дуже (кад почнеш да палацаш, само да те цимнем)! (Да је конац к'о језик дугачак... ћутала би ти к'о заливена!) Насмејала се (срећна што доктори у породилишу фино „крпе“) – ситан везак везу... а конац не расипају. 

Матија има једну музичку жабу, одатле ми асоцијација: не знам зашто (делује помало ласцивно), али све те музичке крпене животиње (што обично висе о кревецу) имају канап који им виси међу ногама: баш ћу да ти свирам... можеш да ме повучеш... А мени не треба двапут рећи (после им крив ђаво): сестра зна да је од моје нежности страдала Машина медуза (кад бејах на ивици нервног слома... где се и сад можда налазим, само не гледам доле... већ испред себе, и ходам, ходам...): како сам је лако повукла - ишчупах јој гласне жице! Свирај то поново, СЕМ;)... ако те ја спречим!

Није лако бити беба када Маши то устреба

Маши се прохтело да има (и пресвлачи) бебу (од крви и меса; досадне су оне од гуме, а и не беше ниједне у близини). А тетка дошла баш згодна, омалена (и пристала је да дигне ноге... а кмезила је, по инструкцијама, одистински, све као Матија). Маша се попе на кревет и диже ноге високо увис, да покаже како треба. Дигни ноге, бебо! И беба подигну. Ма, зар не треба мама да подигне ноге беби? Јесте, али Маша би у ту сврху морала да поручи дизалицу. Маша тобоже извлачи влажне марамице из кутије, брише предано. Е сад да те обучем! Чекај, бебо! Гура ми наранџасто ћебе међу ноге (па где да нађе пелену тих димензија) и навлачи друго, плаво, ћебе преко, као панталонице. 

 Ноге све време у ваздуху: за бебу у позамашним годинама потребне су кондиционе припреме!

Мама је у кухињи, прави тулумбе! Тетка је у облацима;), а чува Матију! Матија би нешто да "прегризе" (и тетку чак, и она је прилично заобљена;)... али, није то то). Стога смо замолили маму за мало млека. Ал' мама не да да се предозира (тек што се најео, а већ би још хтео)! Сад Матија мора да чека. А да се не би врпољио, тетка му пева, и певаа... Тамо су куће од чоколаадее, а прозори су од мармелаадее... Спаавајмоо, саањајмоо... Тетка "има таленат", а Матија нема избора: не уме да запуши уши, па мора да спава... Али тетка не престаје да пева... О тетка, тетка, СПАВАМ - не почињи песму испочетка!

Ко пева, зло не мисли... А ко слуша... на то је принуђен!

Дан по Машином рођењу кренуле сестри ја (Машине тетке) са зетом (Машиним татом) у породилиште (у посету мами и беби). И успут, у колима, зет нам показује Машину сличицу у мобилном. Ја констатујем (професионално, не исказујући став): "Личи на Белог (свог тату, а нашег возача)!" А друга тетка "вади ствар" (тј. вади флеке, где их нема... тек за њом остају): "Па доообро, шта има везе!" 

Брзина је углавном преимућство... сем кад је "на кросу" језик бржи од памети!