Вечерас
ме зат напокон, на једвите јаде, нагнао да оперем неколико посудица.
Потом је, стојећи ми над главом, те наслађујући се мојим мукама и
ликујући због моје (не)вештине (а и претходног опирања), приметио:
"Јадан ли је онај који се тобом буде оженио!" (Хм, ко да ја немам друге
квалитете : а маштовитост, а духовитост, а креативност, ааа ...?!;)
Нисам ја судопера, ја сам уметничка душа, брате... овај, зете!;))
Не прође дуго, а једна гошћа, као добра вила која потире клетву зле,
пробавши кифле које сам ја умесила и испекла, закључи: "Одличне су,
можеш да се удаш!" (На то ми срце поскочи од радости, само сам то
допуштење чекала: ах, сад и ја могу да променим (ван)брачни статус!)
Нико није савршен, па ни ја: не могу и да месим и да перем; нешто од
кућних обавеза (брдо прљавих судова, рецимо;)) мораће да се свали и на
леђа младожење! Џаба чисти судови ако су празни; кад има шта да поједе,
може (а и ваљало би;)) да (ми) једе и из руке! 
Нема коментара:
Постави коментар