Сестра ми се већ поприлично опоравила: како конци попуштају (а били је добро сапели), тако она пушта језичину! И кад тако једном поче да ми звоцка (увек она нађе неку замерку: експерт за налажење длаке у јајету), одбрусих јој: што ти неки конац не пустише дуже (кад почнеш да палацаш, само да те цимнем)! (Да је конац к'о језик дугачак... ћутала би ти к'о заливена!) Насмејала се (срећна што доктори у породилишу фино „крпе“) – ситан везак везу... а конац не расипају. 

Матија има једну музичку жабу, одатле ми асоцијација: не знам зашто (делује помало ласцивно), али све те музичке крпене животиње (што обично висе о кревецу) имају канап који им виси међу ногама: баш ћу да ти свирам... можеш да ме повучеш... А мени не треба двапут рећи (после им крив ђаво): сестра зна да је од моје нежности страдала Машина медуза (кад бејах на ивици нервног слома... где се и сад можда налазим, само не гледам доле... већ испред себе, и ходам, ходам...): како сам је лако повукла - ишчупах јој гласне жице! Свирај то поново, СЕМ;)... ако те ја спречим!