У
граду паклено вруће, сунце ме иритира готово као Мерсоа (само да ми се
на путу не испречи неки Арапин...) Ја бих што пре да се изгубим са
Булевара (она недавно засађена дрвца још су немоћна да се супротставе
овој врелини), али сестра се вуче као пребијена
мачка (дошло ми да је звекнем, па да то више не буде метафора, бар не
придевска). Отмем јој „кормило“ Машиних колица и појурим као луда, али
Маша се измигољи испод покривача (иза којег се од сунца крила) и почне
да вречи: немој тии, хоћу мама да ме возиии... (Од те дерњаве дође ми да
се обесим о прво дрво... али све младо, још и ниско, гре'ота да се
ломи, а и не чини ми посао.) И тако сваки пут кад сам кришом преузимала
управљање „возилом“...
А ја баш воолим да гурам дечија колица (некако
ми дођу и као ослонац (бар буквални, ако не фигуративни)! (Е вала ми
је дојадила, признала сам и сестри! Роди ми друго дете, хоћу да и ја
имам кога да возим! Ма шта роди, заборави... Нећу ја никог више да
молим... Ко да то не могу сама (ма и без епидурала)!;) Ваљда и ја коња
за трку (тачније, за приплод: тај ипак у овоме има кључну и
незаменљиву улогу) имадем!
Нећу, бре, више да се уздам у друге...
само у се... и у своју материцу!
Нема коментара:
Постави коментар