Дошао ми недавно зет (један од мојих омиљених) из бела света. Још се не сретосмо, али мисли он (кад не мислим ја;)) на мене, знам (а и чух;)). Решио да узме мој живот (и брачни статус) у своје руке (кад су већ моје скрштене; дојадило човеку да из лета у лето ишчекује ту сензационалну свадбу;)). Не може му се ни замерити: четири банке, а на видику ни зета ни детета (то је просто недопустиво) – сем оног у мени (фигуративно, не у материци;)). Каже, ако нема овде никог за мене (пробирач наиђе на отирач... али ни главе не осврће;)), има у Босни (зар сам икад рекла супротно?:)), водиће ме тамо (САД си се сетио; не зна он у ком грму, тј. у којој бившој југословенској републици;) лежи зет, овај зец, али... да окуша човек срећу... моју).
/Шта фали његовом тасту, каже, што у кући има ДВА Босанца? Шта може да фали (кажем ја)? Може само да претиче: и памети, и духовитости.../ А мени се брци смеше: тешко ћеш ти, зете, натерати жабу у Босну, овај воду!