Prinčevi vucibatine

Ja , pokrivena jorganom, čitam novine, a princeza Marija (u narodu poznata kao moja sestričina Maša) besno otvara i zatvara vrata ormara i samo grmi na nekog (kako se ispostavilo - na princa): Šta da obučem? Šta sad da obučem?! On, naravno, ćuti kao zaliven (i verovatno se, radi mira u kući, samo pravi da sluša i saoseća; inače mu na jedno uvo uđe, na drugo izađe).

A posle je pomenutom princu (kojem je, izgleda, u međuvremenu, zarđala kruna... ako mu nije i pala s glave - što je, pre ili kasnije, sudbina svih prinčeva koji desnu ruku okite burmom) održala i pridiku: Neću više da skupljam te gaće! Iz konteksta mi je bilo jasno da je princeza ušla u kupatilo, saplela se o o prljave gaće, pa se raspomamila na lenjog i aljkavog (a (pre)cenjenog) vlasnika istih - princa, koji je, shodno situaciji, pretpostavljam, bio i go - zato sam odvratila pogled.
Al' morala sam da se umešam (i kriknem gnevno u ime čitavog ženskog roda): pa zar zato majke rađaju princeze?! Zar zato u njima tetke podstiču razvijanje mašte: mesto da na daskama koje život znače stiču slavu, treba na klizavim pločicama da izgube glavu (ili tek skrše nogu)?! Dokle ćete više trpeti te prinčevske vucibatine, pobogu?!