Мрзим усисиваче! Зато што несносно зује. Зато што морам да се погнем (а ја сам вам ко Србија, што се сагињати неће). И зато што увек имају неке точкиће, или разне истурене делиће, којима се грчевито ухвате за фотељу, сточић, где стигну... неће прстом да мрдну, ко да без мотике има 'леба... или прашине. Та ленчуга неће добровољно, а нарочито не радо, да ме прати по соби (укопа се па неће ни да макне, тврдоглав к'о магарац), већ морам да се вратим по њега (обавезно гадно псујући) и да га цимнем за улар! Мрзим усисиваче (све до једног)! Благословене биле метле (са дугачком дршком)!

Покушала сам да објасним Мии да не волим да се шминкам (нарочито розе бојом). Али Миа не мари за моје покушаје, а још мање за објашњења: она је већ одлучила да ћу јој бити модел, и ја се више ништа не питам (сем хоћу ли личити на наказу). Легох на руду, тј. завалих се на троседу... Затворих очи, а она ми нанесе сенку за лутке (да, зато сам ја лепа ко лутка), тек на један капак (изгледа да опет „киклоп, киклоп, киклоп је у моди“). 

И да ме умири, шминкерка љубазно рече: „Знаш како ћеш бити лепа... да ти се сви смеју!“ 

Све би срце дале за вандале

Миа обавља систематски преглед своје маме. И, лекарски сталожено, констатова: „Срце вам је поломљено!“ „Да, поломљено“, сложи се пацијенткиња, „поломио ми га је Иван (Миин тата)... И, шта сад да радим?“ 

Миа се само на трен збуни, јер за све постоји решење: може бајпас, а може иии... „Па можете да купите у продавници (чоколадно Милкино срце, прави избор), па да ставите!“ Мама упита: „А шта ћу са овим старим?!“ Докторка одговара: „Паа, не знам, можда бисте могли и да га сачувате!“ (Не иште вам леба, и злу да не треба!)
А згодно би стајало и у ђачком споменару, примећујем ја, да девојчице саосећајно уздишу над њиме. (Сломљено срце, хеј, колико би то заслуживало поштовања -- ко рањени ратник.) Исто тако, могло би да стоји као експонат (опомена, односно упозорење) у кабинету биологије, и да будућим поколењима указује на вандалски учинак љубави! (Чувајте, децо, срца; ту селотејп не помаже!)

Сестра ми се већ поприлично опоравила: како конци попуштају (а били је добро сапели), тако она пушта језичину! И кад тако једном поче да ми звоцка (увек она нађе неку замерку: експерт за налажење длаке у јајету), одбрусих јој: што ти неки конац не пустише дуже (кад почнеш да палацаш, само да те цимнем)! (Да је конац к'о језик дугачак... ћутала би ти к'о заливена!) Насмејала се (срећна што доктори у породилишу фино „крпе“) – ситан везак везу... а конац не расипају. 

Матија има једну музичку жабу, одатле ми асоцијација: не знам зашто (делује помало ласцивно), али све те музичке крпене животиње (што обично висе о кревецу) имају канап који им виси међу ногама: баш ћу да ти свирам... можеш да ме повучеш... А мени не треба двапут рећи (после им крив ђаво): сестра зна да је од моје нежности страдала Машина медуза (кад бејах на ивици нервног слома... где се и сад можда налазим, само не гледам доле... већ испред себе, и ходам, ходам...): како сам је лако повукла - ишчупах јој гласне жице! Свирај то поново, СЕМ;)... ако те ја спречим!

Није лако бити беба када Маши то устреба

Маши се прохтело да има (и пресвлачи) бебу (од крви и меса; досадне су оне од гуме, а и не беше ниједне у близини). А тетка дошла баш згодна, омалена (и пристала је да дигне ноге... а кмезила је, по инструкцијама, одистински, све као Матија). Маша се попе на кревет и диже ноге високо увис, да покаже како треба. Дигни ноге, бебо! И беба подигну. Ма, зар не треба мама да подигне ноге беби? Јесте, али Маша би у ту сврху морала да поручи дизалицу. Маша тобоже извлачи влажне марамице из кутије, брише предано. Е сад да те обучем! Чекај, бебо! Гура ми наранџасто ћебе међу ноге (па где да нађе пелену тих димензија) и навлачи друго, плаво, ћебе преко, као панталонице. 

 Ноге све време у ваздуху: за бебу у позамашним годинама потребне су кондиционе припреме!

Мама је у кухињи, прави тулумбе! Тетка је у облацима;), а чува Матију! Матија би нешто да "прегризе" (и тетку чак, и она је прилично заобљена;)... али, није то то). Стога смо замолили маму за мало млека. Ал' мама не да да се предозира (тек што се најео, а већ би још хтео)! Сад Матија мора да чека. А да се не би врпољио, тетка му пева, и певаа... Тамо су куће од чоколаадее, а прозори су од мармелаадее... Спаавајмоо, саањајмоо... Тетка "има таленат", а Матија нема избора: не уме да запуши уши, па мора да спава... Али тетка не престаје да пева... О тетка, тетка, СПАВАМ - не почињи песму испочетка!

Ко пева, зло не мисли... А ко слуша... на то је принуђен!

Дан по Машином рођењу кренуле сестри ја (Машине тетке) са зетом (Машиним татом) у породилиште (у посету мами и беби). И успут, у колима, зет нам показује Машину сличицу у мобилном. Ја констатујем (професионално, не исказујући став): "Личи на Белог (свог тату, а нашег возача)!" А друга тетка "вади ствар" (тј. вади флеке, где их нема... тек за њом остају): "Па доообро, шта има везе!" 

Брзина је углавном преимућство... сем кад је "на кросу" језик бржи од памети!

Добровољно сам пристала да пржим кромпириће, целе (јер нико то не уме као ја)... од бабе сам научила)! Али, моје ангажовање увек кошта: овог пута плаву ванглу (у којој је кромпир опран), коју сам наслонила на врућу ринглу (боже, како се лако пали)! Да је вангла била зелена, па и да, неутешна, сузе над њом проливам! Овако, само да ми кромпирићи испадну хрскави и жути, ммм... "Здраво твоја глава на рамена" (кад ти стоји као саливена), ти ћеш ванглу:) другу (и то зелену) набавити, "а у руке Мандушића Вука биће свака" вангла:)... истопљена!

 Млади кромпирићи немају цене (а домаћица има ванглу мање)

Мени у најскорије време треба забранити приступ у кухињу (ради опште безбедности). Данас је страдало мало лонче за кафу (покој му души, овај, емајлу)! Па шта је: не могу да чувам истовремено једно дете (поприлично живахно), једно куче (које је остало без млека) и једну мачку (која је, срећница, раније испила своју дозу) са мачетом! А вала баш сам несрећно сачињена: ем ми мозак не функционише најбоље, кочи негде... ем ни нос не врши дужност како треба! Док осетим мирис загорелог... оде маст (односно, лонче, скупа с млеком) у пропаст! Г

ледам како нова снајка у једној индијској серији прави ћапате, па јој један готово сасвим загорео. Побогу, зар толико да и ја овде осећам?! Аааа, млекооо (куку, мора да је прошло пола сата)! У два корака се нађох пред шпоретом... да обришем млеко што крај рингле беше искуљало, да отворим прозор и врата да дим изађе... а ја прикријем трагове (док домаћица не дође) још једног злочина над недужним посуђем.

Једна од нас две ускоро ће доживети нервни слом: или мачка или ја (њу ће можда задесити и превремен порођај... мене може само закаснели, ако бог да)! И то све због коза! Не да ми нису све на броју, него НИЈЕДНЕ нема (ко зна чија стабла брсте, те кучке)! А мачка ми се вазда врзма око ногу и мјааууче, мјааууучеее, да ми се коса на глави диже. Престани, нервираш ме, лепо јој кажем. Престааниии, НЕРВИРААШ МЕЕ, БРЕЕ, дрекнем (из петних жила)! А она тера по своме: мЈауче ли мЈаучее! Ее, човече, мислим мачко, зар не видиш да је враг однео шалу?! Нека и тебе ђаво носи! Јеси сита и напита; шта ћеш још? Пажње, нежности? Ни ја тога немам, па живим (како знам и умем)! И не кмечим да се уз мене привијеш (видиш да сам бесна, те ми кућа тесна; клони ме се)! 

Рађање пилета

Ја отворих фрижидер да узмем торту (шта сабајле? по јутру се дан познаје, нек ми тако сладак траје), а Матија у вратима спази јаја. Ово је полуупаноо, додирну једно, да покаже где је напрсло. А онда се досети и узвикну: нее, ту се рађа пилеее! Мудрица моја! (Па јесте, за сваког постоји нека рупа кроз коју се у овај свет измигољи.)
Пиле се рађа, само ако квочка лежи на јајима двадесет дана, рекох. Иначе, мрка капа (а од јајета мућак).
Без муке се сабља не искова, чак ни ветар капом се не тера (мораш да се ознојиш, брате), без муке се ни пиле не леже (знају квочке што са "посла" беже), а досад се још ниједно не роди из фрижидера.

И ја коња... за шта треба... имадем

У граду паклено вруће, сунце ме иритира готово као Мерсоа (само да ми се на путу не испречи неки Арапин...) Ја бих што пре да се изгубим са Булевара (она недавно засађена дрвца још су немоћна да се супротставе овој врелини), али сестра се вуче као пребијена мачка (дошло ми да је звекнем, па да то више не буде метафора, бар не придевска). Отмем јој „кормило“ Машиних колица и појурим као луда, али Маша се измигољи испод покривача (иза којег се од сунца крила) и почне да вречи: немој тии, хоћу мама да ме возиии... (Од те дерњаве дође ми да се обесим о прво дрво... али све младо, још и ниско, гре'ота да се ломи, а и не чини ми посао.) И тако сваки пут кад сам кришом преузимала управљање „возилом“... 

А ја баш воолим да гурам дечија колица (некако ми дођу и као ослонац (бар буквални, ако не фигуративни)! (Е вала ми је дојадила, признала сам и сестри! Роди ми друго дете, хоћу да и ја имам кога да возим! Ма шта роди, заборави... Нећу ја никог више да молим... Ко да то не могу сама (ма и без епидурала)!;) Ваљда и ја коња за трку (тачније, за приплод: тај ипак у овоме има кључну и незаменљиву улогу) имадем!

Нећу, бре, више да се уздам у друге... само у се... и у своју материцу!

Да би се на трпези нашло кувано јаје, најпре негде морате да нађете некувано!

За доручак - (једно) кувано јаје (па мало кечапа, мало сира... не звучи лоше)! Хм... али куд су нестала сва јаја из корпе?! Мораћу у пиџами да одем до кокошињца, ваљда међу кокошкама има раноранилаца (ко рано рани - рано снесе јаје). Како ме видеше, мрак им паде на очи (од напорног рада све су се усукале): ови људи су незајажљиви, десетак кокошкица мало је да подмири потребе ове бројне и јешне фамилије (а шта су се, брате, наврзли на јаја?!) Кад већ идем, хајде да их и подмитим (тако у овој земљи све функционише: ни кокошке неће да раде ако их не "подмажеш"). Бацим им коју шаку жита, а оне и не осврћу главе: навалише да у ровитој земљи лове глисте и црве (е ваљда и њима дојадило да сваког јутра једу житарице, па да су не знам кол'ко здраве - на нос, овај кљун, им изашле). Једино петао кљуцну које зрно (ал' од њега каква ми вајда: ако јаја и носи, нигде их не оставља... а јестива само кад отегне папке), па се стушти за кокошком лево, па држи за оном десно (није тај гладан, кад само на једно мисли)... једна мора да му падне шака)! А газдарица, пошто глисте и црве не воли (свашта, чудан укус има), доручковаће опет мусли!

Нема бољег лекара од народа, ал' не "ради" ни за Галенику ни за Хемофарм! Не нуди ни аналгине ни бенседине!:) Кад год имаш неку (умишљену) муку, препоруче ти да као лек узмеш мотику у руку (па удри по сувој земљи... боље него главом о зид)!" Не знам да л' је та алатка лек за све бољке, али је несаница од ње ко руком однета! Татина несаница (ја не узимам горке пилуле, нарочито с држалицом!) Човек се готово сасвим преквалификовао у баштована, и мотику носи као орден! Мало-мало па (ко ћорав) трчи у башту, вазда тамо има нешто да ради: ако не да копа и залива, а оно да плодове свог напорног рада убира (и стално се хвали, како се све од рода до земље савија)! И тим биљкама је додијао, од њега не могу да да'ну: само чека и мотри, и тек што краставац „заруди“, а он цап, па у канту (а зру ко луди, не могу да стигнем да изједем). У башту изјутра, у башту с вечери, па после како се спусти на кревет, тако заспи (ко заклан; а слично и изгледа;)). Не можете да заспите? Сетите се 3 хектара „лека“ којe су вам дедови оставили! Копајте, и (слатко) спавајте!;)

Само јаши, ми смо наши

Постоје разна превозна средства: ауто, аутобус, авион, камион (кад је нужда, може да послужи)... а и просто да разбије ову једноличност почетног А), коњ (оно што би Миа одабрала, али јој није доступно)... ииии тетка (коју Миа "преже", јер, за разлику од коња, сродног по томе што и њега "јаше" ко год стигне, тетка јој је углавном доступна). Хоће Миа из спаваће собе мамине и татине до своје: тетка, намести се (Миа јој се с леђа веша око врата; попусти Миа, "давиш" ме)! Треба да се спусти низ степенице на ручак: тетка, окрећи леђа! Хоће да изврда купање па је треба "подмитити": тетка се сагиба, а Миа радосно притеже (чупа) дизгине (теткине репиће, да) и мамуза тетку до купатила!:) Кад идемо у шетњу, Миа поред тетке "фода", али само док се њене (осетљиве) ноге не уморе: чим је изда снага (у најбољем случају, након сто метара пешачења), Миа скаче тетки на кркаче! 

Сјаши, Миа; ОК (или бар попусти дизгине)? Незгодан си џокеј!

Свађам се са ТВ-ом... као некад моја баба, док је гледала Дневник (њој сам се смејала, ал' сад разумем тај гнев кад те нешто иритира). Tако ја са оним досадним дугометражним, агресивним рекламама, односно (недипломираним) глумцима у њима, који симулирају реалне особе (разих социјаних профила) и искуства. (Мада од тога човек може да се одбрани само пушком: метак у екран, и готово!) Ја се облачим, а жена ми соли памет (а задивљујуће је стварно како зналачки одаберу речи, фразе, примере који ће деловати уверљиво)... Није видела прст пред оком, ни белу мачку... али откад има наочаре (не знам које)...... види иза седам гора:), „види остраг ко и спреда“, скенер и микроскоп због ње ће завршити у каквом музеју (као апсолутно непотребне справе): нема тог микроћошка:) иза ког ће се пред њом сакрити микроорганизми!

 Ако сте ћорави код оба ока, купите ове наочаре: ПРОГЛЕДАЈТЕ!

Bračna ponuda

16. oktobar 2011. ·

Šta sam noćas propustila?! Konektovah se da vidim, al' ni u snu (najkošmarnijem;)) nisam očekivala nešto nalik na bračnu ponudu (i to dospelu čak iz daleke Sirije). Poruka je kratka i jasna: "i want to marry u". Sad sam u dubokoj nedoumici, ne znam kako da odgovorim: "I don't care", kako se usuđuješ, drugom sam se obećala... neke želje se nikad ne ostvaruju?! (Da si tako krupnu poruku započeo velikim slovom, ili je završio uzvičnikom, možda bih i razmislila. Ovako, izgubio si sve poene, tamnoputi!) Ne znam šta ga je uopšte navelo na takav (virtualni) korak: da li stiker na mom čelu, ili sestrin pleteni prsluk (zaista, u njemu izgledam zanosno)?! Iskreno se nadam da on ne može da vidi moje ostale fotografije (al' ne bi me čudilo da sam nešto zabrljala pri podešavanju). A postoji još jedna mogućnost: da je mladi (i požrtvovani) Tahir čitao moj prethodni status, pa prolio gorke suze nad mojim devojačkim mukama, i rešio da mi promeni bračni status (i prezime), kako više ne bih (gde god mrdnem) trpela podsmeh i porugu nadmoćnih, uvaženih i blagoslovenih (makar i brkatih, masnih, ograničenih, zarozanih) - UDATIH- žena!
Jedna moja sestra kaže: Osetio je on da ti voliš trbušni ples, vučeš, bre, više na tu stranu.
Ma, ne znate vi s koje strane vetar duva (a na koju stranu izvija se trbuh moj)!
"Osetio" on da sam bledolika sa plavim očima... pa zanemario i geografsku, i kulturološku, i versku, i starosnu udaljenost (odoka... 18 godina) među nama! Pa nema mene na svakom ćošku (to je retko blago... da vam je znati čije)!

Priča bez naslova (i tetka bez živaca)

3. januar 2011.

Prodavci u centru Beograda moraće da osnuju obaveštajnu službu (radi očuvanja sopstvenog mentalnog zdravlja:)), koja će ih blagovremeno izveštavati: Mia i Maša u kupovini (da stignu ljudi bar da popiju koji bensedin;))!;) Maša ne trpi nikakve uze ni stege, ne da ni za ruku da je uhvatiš, da je bilo kako sputaš! Usudiš li se da joj staneš na put (koji vodi od police do police, od ćoška do ćoška), baca se na pod i u dreku! Kad su bolje volje, onda začas smisle zabavu: nije njima problem da čekaju dok majke kupuju, nađu one uvek čime će da prekrate vreme! Pred Novu godinu posetili smo, tako porodično, i „Tajm aut“. Maši i Mii se prostor dopao na prvi pogled, i bez reči počeše da trče među štenderima (da ne videh na netu, ne bih znala kako se to zove;)): a niže su od njih, i kad zađu među garderobu, kao da su zašle u lavirint: niko im ne uđe u trag!:) Majke biraju dukseve za očeve, a tetka, da je stooki Argus, da je veštački satelit, il' maratonska trkačica:), ne bi uspela da ih prati ni izdaleka, a kamoli u stopu!:) Maša mi nestade za tren iz vidokruga, k'o da u zemlju propade, ali ako ja ne vidim kud ode, ima ko vidi: Mia trči za Mašom, a ja za Miom (kao kad ovi svetski agenti prate Mladićeve jatake da dođu do njega;))! Tako ih obe nađoh u poslednjoj kabini: isprobavaju, da, ali koliko su zavese jake (jače od tetkinih živaca, svakako:)). U svaku kabinu uđu, i svaku zavesu namaknu, pa se klibere. Tetka im priča, ali one su u zanosu, niti je vide niti čuju! 'Aj'mo, smirite se, molim tajm aut (da sastavim živce što mi pokidaste:))!:) Tetka još naivno veruje da lepa reč i gvozdena vrata otvara, ali... decu iz kabine ni lovački pas ne istera!;) Posle sam samo motrila kraj ulaznih vrata (ta ne izvoljevaju: ne čekaju ni lepu reč, ni zapovest: sezame, otvori se;)); tek što staneš pred njih, razjape se:), i eto izlaza (ne i iz nezgodne situacije, nažalost;)), da mi sestričine ne pobegnu na ulicu, strah me da ih neko ne ukrade... mada, vratio bi ih kroz pola sata (i preklinjao da ga ratosiljamo muke;))!;)

Devojačko prezime

Pre neki dan odem do lekara opšte prakse (zdrava sam ja još ko dren, htela sam samo uput za dermatologa), al' na kartoteci ne mogu da mi nađu karton (na knjižici nema označenog broja). Prevrću sestre očima (za njih je neverovatno velik napor da dignu dupe), listaju neki registar (to su za sestre muke Tantalove): traže me pod slovom Žžžžžž... Da nisi pod devojačkim prezimenom, upita me nestrpljiva sestra. Moje devojačko prezime je Ž......., izgovorih sporo, naglašavajući svaku reč (kako bih joj stavila do znanja da ona ne zna moje biografske činjenice)... Izvinite, iskrevelji se ona kao krivac, uvukavši vrat u ramena. Zašto, niste me uvredili. Je li sramota nositi devojačko prezime, ili biti neudat?! (Postoji li obaveza da se bračni status promeni, i vremenski rok za realizaciju istog?!) Treba li da ulicom prolazim pognute glave?

Алиса у земљи чуда (Црна Овца пред гинеколошком ординацијом:))

Нашла ме мајка данас у библиотеци (у мишју рупу да утекнем, ушли би ми у траг) па ме послала да чекам сестри неке рецепте и инјекцију. 
Ијуу, мала црна овчица међу прозаичним женкама – како неугодан осећај! Торочу жене о интимним проблемима, с једнаком лакоћом ко о спремању зимнице (само с већим задовољством)! Упале јајника, трудноће, порођаји, побачајии... ДОСТАА, видите да сам полуонесвешћена, и клецају ми све четири ноге?! Звецкају некакве тајанствене справице, које сестра спрема за стерилизацију (спере мало у лавору, па обрише пешкирчетом, којим бришу руке после јела), од самог звука ме хвата језа (да не помишљам чему служе)! (Читај, овцо, методику, читај... одвратиће ти пажњу!) Додуше, нисам ни сигурна је ли то сестра или пребијена мачка?! Вуче се као пуж, говори ко да 'леба пола године није јела! А што су брижни ти медицински радници: сви (понекад чак и лекар којем се обратиш) се интересују за твоје стање (нарочито друго)! Чистачице, богами, дођу најбрижније: њих највише занима ко је трудан (поготово ако није у брачној вези), занима их (из неких бизарних, неутврђених разлога) ко је побацио, а тек абортуси! То после распредају уз кафу и бурек (и духовна храна, дакле, конзумира се у време доручка). Патронажна сестра, пролазећи чекаоницом, пита познаницу: „Што си дошла?“ Хмм... ваљда да провери слух, или јој се појавио каријес на тројци горе лево?! Потпуно је природно да сви у чекаоници буду упућени у њене гинеколошке проблеме! Провинција! Сви знају и кад сперматозоид науми тек да ти јајну ћелију узме на нишан, док још ни ноге не рашириш! Медицински радници овде чувени су по својој дискрецији (на то их обавезује Хипокритова заклетва): то што се дешава у ординацији остаје само између вас и гинеколога... и локалне сестре... и стоматолошке... оториноларинголога... кардиолога... дечјег лекара... и лабораната! За то знају још само чистачице, из обе смене... и домар... и још само 16 села (док сељанка из тог шеснаестог не оде код ујне у седамнаесто)! Не стигнете ни да трепнете, ни да се обрадујете, а вест о вашем зачећу (нарочито нежељеном, нарочито ако сте тинејџерка, или неудата) разнесе се као пожар по целом округу! Ако сте мислили да је то само ваша ствар, грдно сте се преварили: ваше дете (нерођено) – туђа брига (наравно, наравно да је ваш сексуални живот ваша приватна ствар... о којој се јавно распреда: на пијаци, у продавници, с једне на другу страну улице...) Дајте ту инјекцију, ако бога знате! Бежи, овцо (црна), бестрага, бежи кол'ко те ноге носе!:) Ако останеш још који минут у чекаоници, и још ко те види, сутра ће сви медији објавити у ударном термину, односно на насловним странама (па није то мала ствар – сензација) да си „трудна“ (од масних колача ниси – не једеш их; биће да је дуво моћан ветар преко Дрине)!

14. decembar 2010.

До данас сам и ја с њима певала (једну од њима омиљених песама): „Да порасту мала деца потребна је храна, а највише љуубав, сваког божјег даана; зато децу мазите и љубите што више – даа вам расту као траава после кише!“ А од вечерас, богами, пошто ми је пао мрак на очи:), доживела сам просветљење;) (само наизглед звучи као парадокс:)), и сада знам: „Да порасту мала деца потребна је ГРАНА;), а може и мотка, још неотесаана;) - да вам деца нерве слабе наскроз не униште, и да мирно ћуте, да више не вриште!“

9. октобар 2011. ·

Дошао ми вечерас под руку зетов стрип па узех да се присетим Загора Те Неја. А Миа се појави у дневној соби, уочи ме како читам (заваљена на новој гарнитури), те озбиљно, и прекорно, примети: "То је за таате, а не за тетке!":) Хиљаду му дарквудских добоша;), каква је то полна (или сродничка?:)) дискриминација?!;) Зар зет поседује ексклузивно право на Духа са секиром, сто му громова?!;) (Право на секиру и ја му признајем, и пре него што у двориште допремимо који метар дрва за зиму!;))

18. januar 2012. ·

Malo-malo pa neka od mojih sestara bude blagoslovena (ne znam da li od boga, al' sigurna sam da je zet tu umešao prste;)): na smenu im bujaju stomaci! Pa, one nose bebe u stomaku devet meseci, a već rođenu (i pozamašnu) decu natovare na kuk meni:) I, one trudne (ne smeju da dignu ništa teže od kašike... sem ako to nije viljuška;)), a ja magarac!;) A deca teška ko sinje olovo (čime ih hrane da mi je znati) - da okljakavim, bog te molovo!;)

Ma, mogu i ja da okrenem list (a isturim stomak i zbacim samar): pa zar ja nemam jajne ćelije (magarećeg mi je posla preko glave)?! Al' ne lipši, magarče, do zelene trave...

Šljivova klada

Маша се синоћ прохтело да проба ракију. Баба и деда, рачунајући да ће је тако умирити, дозволе јој да умочи прст. Испостави се да је ракија љута... прсте да полижеш!;) Ал' зато мораш да умочиш опет!:) И навалила Маша, к'о луда, сузе само капљу: „'Оћу вАкијуу, 'ОЋУ вакијуу!“ :) Ивер не пада (сем кад искапи флашу;)) далеко од кладе (сви Машини преци не бејаху гадљиви на алкохол;))... а клада шљивова!;)

2010

Maša je, otkad zna za sebe, opsednuta Miom. Kad se sretnu, treba videti taj zagrljaj, njen osmeh, i pogled pun divljenja (ne odvaja oči od sestre, i prati je u stopu). Svakodnevno razgovaraju telefonom. Nekad ne znam šta Mia govori, ali vidim da Maša klima glavom (što Mia ne vidi, ali Maša to još ne uviđa). Danas mi je Maša otela slušalicu i pokušala sestri da prenese svoju očaranost nekim babinim cvećem. Vikala je, jako uzbuđena, bez zastoja: „MimimimiMiamimiMiaMiamimimiMia“ (ili već nekako slično), „MimiMiamimiMiaMia, c’eće“, smešeći se, pipajući lišće i prinoseći slušalicu do saksije. Cveće, iz nekog razloga nije bilo raspoloženo za razgovor. A i za Miu se može reći isto: nije ljubitelj telefoniranja! (Nagovestila sam njenoj mami da je Mia u tom povukla na mene, ali... to znači da će biti luda za interneom:)!) Pomislila sam da je već vreme da se Mii uvede ADSL i kupi web kamera, pa da sestre mogu da se gledaju (kad je starija teška na rečima, a mlađa, na mamu, melje kao prazna vodenica, ali... ko bi znao šta:)). Ali sam se potom setila da od Maše ne bih mogla da dođem do kompjutera (i sad ga s mukom branim)!

Један мој пофесор у средњој школи давно, критикујући ученике у суседном одељењу због кашњења на часове, питао је (изазвавши опште одушевљење и поставши предмет забаве у читавој школи): јел' (разговорно, па се тако пише) ви мислите да се мени сваког јутра диже?!
Е, професоре, и мени све чешће свићу јутра без "ерекције"!

Papuče i natalitet

Okrenula sam (ljubičasti) prsluk naopako (ko Marko kad okrene ćuruk) - možda me se zato svi klone?! Slučajno i nehotice, ali tako mi se spoljašnjost slaže sa karakterom: naopaka sam, brate! 
Inače, prsluk mi je u zimu neizostavni deo kućne garderobe. Mene je baba naučila da čuvam krsta. Kô što mi je sestra jednom očitala bukvicu što gostima ustupah svoje papuče. Rekla je: da te više nisam videla, ti nisi rodila decu (bolje da budem sebična nego da budem bosonoga, tj. nerotkinja)! 
Hm, čizma glavu čuva, pa možda pola posla prebaci i na papuču, ali da se papuča meša u rađanje - ni slutila nisam. Znam za razne uticajne papuče: zgaziš pa šiješ, voziš tramvaj pa zgaziš papuču i zakočiš... al' da zgaziš papuču, pa dospeš u porodilište, eej?! Mislila sam, rodi se dete iz kupusa, neko lakše donese i roda... valjda ima još neki način, ne znam... al' otkriću ja i to (bolje da ostanem u drugom stanju nego neuka). Dotle, ne skidam prsluk ni papuče - spremna sam za dizanje nataliteta!

23. октобар 2011. ·

Неки уста не затварају, сем кад спавају.:) А ја само тад (ваљда због неке носне девијације, која ми блокира довод ваздуха:)) не могу да их затворим!:) Што ми је, услед тога, јастук некад мокар, и није тако страшно: мој јастук - моје бале;). Што каткад такође балавим спавајући под боровима на плажи, и ђене-ђене. Али кад заспим (а чиним то редовно) у аутобусу, то ме доводи у врло непријатну ситуацију. Срећом држим главу завраћену (тачније, не држим је ја, но ми је сан обара;)) па бале не могу да извире, ал' онај који ми стоји крај седишта може (само кад "мајстор" појача светло) да обави бар стоматолошки преглед;) /ако га мрзи да завирује у ждрело;)... или нисам баш у тако чврстом сну па не указујем "лекару" безрезервно поверење:)(силом уста обуздавам:))/: шест доле лево - фали, пет доле лево - амалгам пломба, осмица горе лево - окрњена, седмица горе десно - нестала без трага;), шестица доле десно - ко да је у земљу пропала;), или већ тако некако... :) (Ух, само да ми откуд не искрсне каријес!;)) Молим неувиђавне сапутнике да не вире У МЕНЕ (буквално): спавам, и немам власт над сопственим устима /пристојност (којој сте сви, сигурна сам, подређени;)) налаже вам да одвратите поглед;)/!

Prinčevi vucibatine

Ja , pokrivena jorganom, čitam novine, a princeza Marija (u narodu poznata kao moja sestričina Maša) besno otvara i zatvara vrata ormara i samo grmi na nekog (kako se ispostavilo - na princa): Šta da obučem? Šta sad da obučem?! On, naravno, ćuti kao zaliven (i verovatno se, radi mira u kući, samo pravi da sluša i saoseća; inače mu na jedno uvo uđe, na drugo izađe).

A posle je pomenutom princu (kojem je, izgleda, u međuvremenu, zarđala kruna... ako mu nije i pala s glave - što je, pre ili kasnije, sudbina svih prinčeva koji desnu ruku okite burmom) održala i pridiku: Neću više da skupljam te gaće! Iz konteksta mi je bilo jasno da je princeza ušla u kupatilo, saplela se o o prljave gaće, pa se raspomamila na lenjog i aljkavog (a (pre)cenjenog) vlasnika istih - princa, koji je, shodno situaciji, pretpostavljam, bio i go - zato sam odvratila pogled.
Al' morala sam da se umešam (i kriknem gnevno u ime čitavog ženskog roda): pa zar zato majke rađaju princeze?! Zar zato u njima tetke podstiču razvijanje mašte: mesto da na daskama koje život znače stiču slavu, treba na klizavim pločicama da izgube glavu (ili tek skrše nogu)?! Dokle ćete više trpeti te prinčevske vucibatine, pobogu?!

Kraljica zapoveda

Pametne stvari deca iz crtaća i knjiga uče: to im potom pomaže da se lakše snađu u svakodnevnom životu. Uz sve pouke, nauče i nekoliko „čarobnih“ fraza, te imaju spremne formule za svaku priliku. 

U čitavom njihovom rečničkom arsenalu ključne su dve reči: hoću i neću (pa to samo variraju i stilski doteruju – da deluje jače, ubedljivije i brže)! Mia zahteva čašu vode, tanjir, knjigu... I na to nema pogovora: kraljica zapoveda (oštro i ozbiljno)! Diži, tetka, dupe: baš me briga što noći provodiš na internetu, baš me briga što si neispavana i umorna... KRALJICA ZAPOVEDA (nema argumenta koji se ovom može suprotstaviti)! Pritom je zavaljena u fotelji, s nogama dignutim na sto... što baš i nije primereno njenom „društvenom položaju“): pazi, mala, da ti ne spadne kruna s glave!
A od LJutitog mečeta, koje neće da spava zimskim snom, doslovno je zapamtila kako se kategorički odbija sve što ti nije po volji: NEĆU, I TAČKA (da jedem, da spavam, da šetam, da se kupam, da se diskonektujem... o, daa, i Mia je pošla tetkinim stopama...na prstima... po tastaturi;) – igra igrice na netu)!

Kraljica zapoveda. Tetka izvršava zapovesti. E neću više, neću... i tačka!

Najezda bubamara

3. april 2012. ·

Ljudi moji, ove bubamare kao da iz zemlje izviru, kao da s neba (u)padaju (čak i kad je prozor zatvoren), ne znam otkud se stvore (ali ne uspevam da ih se ratosiljam još od pretprošle godine, otkad su, iz nekog razloga, izgubile orijentaciju i, mesto da slete u Čačak, "pokucale" na moja vrata; u stvari, uletele su bez kucanja i odmah se raspakovale, ne mareći što moja kuća nije hotel u kojem je trebalo da odsednu)... I ne znam šta je tim (nekad umilnim i dragim) bubama, načisto su pošašavile: nekad su se vrzmale po travi, baškarile na suncu (milina od njih čoveka obuzimala, a sad ne mogu očima da ih vidim)... a sad se zabile u kuću... moju, i nema šanse da ih izmamiš napolje.
Na stranu sve drugo, al' one ugrožavaju život, ne samo svoj (pod stopalima se pretvaraju u dekorativne mrlje na laminatu; nije to genocid, ne: "da iz neba plaha kiša padne, niđe ne bi na zemljicu pala", a kamoli ljudska noga stala ). Otkako sam nedavno jednu od tih bubetina umalo popila nakrenuvši šolju (koju držim na stolu) s vodom (srećom, brzo reagovah, osetivši nešto tvrdo na usni i hitro, s gađenjem, ispljunuvši tu nesrećnu utopljenicu), više ne pijem u mraku (mora čovek četvore oči da otvori). Pre nekoliko dana našla sam jednu u "Ani Karenjinoj" /kanda se i ona spremala da skoči pod voz, možda joj je dojadio monotoni život u mojoj sobi; uostalom, ne osećam se odgovornom: ni u jednom prospektu joj se ovde ne obećava luda zabava, štaviše ja nisam ni tražila cimerku, pogotovo leteću, vetropirku (takve nisu pouzdane)... ona mi nije tražila boravišnu dozvolu, nije mi platila... dok je se nisam dočepala/. A večeras nađoh jednu u zelenoj fascikli, između Turgenjeva i Tomasa Mana, upokojila se (bog da joj dušu prosti, možda od teških tema i reči, laka joj bila zelena fascikla... dok jue nisam fiknula na pod (ionako ga sutra treba počistiti)).
Kažem vam, od ovih bubamara ne može da se živi, toliko ih se namnožilo (uši će mi pojesti) da se osećam kao u insektarijumu, a ne u sopstvenoj sobi. Idem da se ogledam: možda sam samo žućkasta buba s tufnama, koja je umislila da je ovde bitnija od ostalih, pa prezire sebi jednake insekte, s kojima neće da deli pijaću vodu, literaturu i stambeni prostor (a kamoli računar i profil na Fejsbuku).

Bumbar i bubamara

25. februar 2011.

Za potrebe predstave, njih dvoje su jednom bili prinuđeni da stanu na daske (tačnije, na pločice), u kuhinji:)) koje život znače... a značile su i livadu, na kojoj se odvija ključni susret protagoniste i antagoniste. Ali, nisu to bili glumci, sa svojom voljom. Bila je to lutkarska predstava, oni su bili puke marionete (trebalo je da mi budu zahvalni što sam baš njima dodelila glavne uloge, iako je Drvena Marija) bila od njih kudikamo pokretljivija na sceni! Bumbara, tj. svog oca, sam morala da gurnem u leđa, kako bi se našao pred bubamarom, i da propratim to tekstom: „Sreo bumbar bubamaru, pa je pita (pretećim glasom, svojstvenim nasilnicima): Gde ćeš, mala? Livada je ovo moja, mora da si zalutala!“ Onda stanem za leđa bubamari (tj. majci), i, mesto nje, izgovaram: „Bubamara odgovara (harbro i prkosno): bumbarčino, šta to znači? Ne možeš me oterati, nema veze što si jači!“ Za vreme mog kratkog glumačko-režiserskog zanosa, sasvim u neskladu sa zapletom (ne uviđajući ozbiljnost situacije), bumbar i bubamara umiru (samo figurativno), nije ovo tragedija) od smeha (ne mareći za moj umetnički zanos). Tako mi i treba kad angažujem marionete naturščike!

STATUS ZADOVOLJAVAJUĆI (meni, ne i mojoj okolini)

25. septembar 2010.

Svi bi da mi promene status (makar bračni, kad ne mogu na Fejsbuku;))! Ako ne znate šta vam u životu ne valja, šta vam fali, i kako to da promenite, pitajte druge – oni to sigurno znaju, mnogo bolje od vas!:) (Dirljivo je zaista saosećanje okoline sa mojom (ne)srećom: misle da 'leba ne jedem (tj. da bih htela, al' nemam), ako to ne činim na njihove oči!;) Pa očekuju da stanem pred „Narodnu kuhinju“, i jedem šta mi se da (gladan nema pravo da izvoljeva i bira)! A možda ja ne volim hleb, možda su mi kifle draže, ili uopšte ne jedem testo (imam pravo i da gladujem, ako mi je volja)?! Nije dopušteno da u bilo čemu imaš drugačiji izbor, m?!
To što ne menjam muškarce kao čarape (ako sledimo tu analogiju, gotovo čitav život idem bosonoga), i što na njih i ne gledam, izaziva veliko podozrenje u mojoj okolini! Nudili su mi da raspišu konkurs za mladoženju (to je kao da nalivaš vodu u grlo onome ko nije žedan, a sem toga ume i sam da posegne za čašom)... a i ne slute koliko je to besmisleno, kad samo Jedan ispunjava uslove!;)
I jedan zet mi, pre neki dan, kaže da ima za mene specijalnu ponudu: fudbalera (sa sve lovom:))! Ah, pa tek sad mi to kažeš, sad?! „Baš takvog saam ja čekalaa“;), što po ceo dan kobrlja loptu po livadi!;) Treba neko i da troši te pare (a ja bih to još kako znala – imam naročit dar:))!;) Hajde, molim te, sredi mi to, tako bih volela da se udaam, baš bih volela... a niko me neće (kako što: pa glupa sam, ružna, matora...)! Ne mogu više da čitam sve one priručnike (ostadoh bez očiju, a nikakve vajde;)): Kako pronaći Pravog (u stvari, ne pravog nego bilo kakvog)! Hajde, učini mi, da ne moram da posećujem vračare i Agencije za usamljena srca! Uštedi mi trud oko postavljanja oglasa! Hajde, 'leba ti!;) (Dotle ću ja da pevam neku fantastičnu pesmu, ali ništa mi ne verujte (pa valjda vi znate da me niko neće)... imaam draagoog, ljubim ga odaavno, zaa njegaa ću jaa daa poođem...

Брачни статус: (срећно) НЕУДАТА

20. septembar 2010.

Jedan mlađi rođak (al' muž, i otac dvoje dece - sve po propisu) što mu valjda daje pravo da zabada nos u tuđa, tj. moja posla, nabasao pre neki dan na mog tatu. I pitao ga jesam li se ja udala!
Zamislite! (Prosto me grize savest kad pomislim koliko ljudi ne može mirno da spava, zato što ja nisam "srećno udata"! Otkud meni pravo da ugrožavam zdravlje nedužnih ljudi, otkud?!) Pa, da jesam, bila bi to UDARNA vest u svim medijima!
Ma, ako se ikad desi, ja ću sama u novinama, na radiju i televiziji, precizno i detaljno, obavestiti sve svoje rođake, prijatelje i poznanike (nek' puknu dušmani)... nee, ne mislim na prethodno pomenute, taman posla, da ne bude zabune)! Ne pitam šta košta! Ima, bre, da pucaju topovi (već pripremam tešku artiljeriju: svaki dan kukam majci: "kupi mi, majko, TOP" – nek' mi se nađe; od topa glava ne boli, ali kad grune... pospadaće s plota svi što mi u život zaviruju)!
Kakve Seke, Brene, i ostale žene: TO će da bude svadba milenijuma (kad crnu ovcu svati izdaleka isprose)!

Uh, kako me tako dirnu u najljuću ranu: pa i ja celog života samo o tome sanjam, al' šta ću, jadna, ša ću... kad me niko neće?! A šta meni fali, ŠTA MI FALI? Činjenica da mi nedostaje jedna daska (haj'te, ljudi, ne budite cepidaske;) u glavi, valjda je još uvek strogo čuvana tajna, a?!

24. mart 2011.
24. mart 2011.

Da znate: i ja sam jela od povojnice!;R I baš namerno neću da poštujem red!:) I ja stomak za bebe imadem!;)


  Kad se sestra s bebom vratila iz porodilišta, kraj kreveta su je dočekali: pogača, crni luk, krompir pečen u ljusci, baklave i crno vino (posna varijacija povojnice – običajnog lanč-paketa;) koji se servira porodilji; srećom, porodilja taj obilni obrok rado deli sa sestrama;)... pa i sestre omaste brke:) (samo ih jedna depilira;))... iako je hrana posna!:)). Sve to (sem pečenog krompira – jer je bio hladan:)) i mene je vrlo obradovalo:), posebno usoljena glavica luka i pogača! Te pogače, koje su UVEK izuzetno ukusne, bez obzira na način pripreme, jedan su od razloga što volim kad moje sestre rađaju decu (one rađaju, a ja jedem;)... njima tad i nije mnogo do hrane)!:) I, pošto se sestra poslužila, kaže njena svekrva, ozbiljno, našoj drugoj sestri (koja već ima Mašu): „Hajde, probaj ti, da budeš sledeća!“ :) Zašto na mene niko nikad ne računa?!:) Taze porodilja kaže: možda zato što nemaš muža (žena tradicionalnih shvatanja... a i zaboravlja da se bračni status začas preokrene;))! Paa?! (Znam da nema leba bez motike, ali dece bez muža... :)) No, dobro, ne rađaju se deca od posne pogače... ni masnih kolača!;) (Znam ja šta mi je činiti!;) A baš bih da nadmudrim „proročanstvo“, i, bar nekad u životu, proguram se preko reda, za inat!;) Vredi, pogače radi!;))

7. novembar 2012. ·

Ako stvarno oni što se dokopaše vlasti kane da (mi) se zakonom umešaju u bračni status, nadam se da postoji i gornja granica budućih poreskih obveznika, koju sam (takođe se nadam) premašila. :) Ko će, bre, meni da kaže da l' ću i kad ću da se udam?! A šta ako me niko neće (neka oni plate što su ćoravi kod oba oka;))?! Možda imam falinku?! Pretpostavljam da bih za sve morala da podnesem kao dokaz izjavu dva svedoka. Fali mi daska u glavi (a vama po njoj;))! Molim vas, izjavu dva svedoka sa strugare, nikome mi ne verujemo na reč! Uostalom, svaka vreća nađe zakrpu: ima valjda i od muškog roda koji primerak da mu kroz tintaru vetar duva!
Ja se bakćem oko slavskih kolača i ne dosećam se nevolji (venčanica mi nije ni na kraj pameti), a oni mi rade o glavi (i još nekim organima). Oženjeni i neudati koji su navršili trideset leta, kao da im ta nesreća nije dovoljna, moraće i porez da plaćaju (što decu ne rađaju). Kao, državu duša boli zbog bele kuge, pa rešila da preduzme radikalne korake protiv te pošasti (gde su se setili PDV na opremu za bebe da smanje; država, kao i pop, ne zna da daje i nagrađuje, samo grabi, i šakom i kapom... i zakonom i zakonu iza leđa). Kuku, crna ja, gde ću pare da navašam?! Bataljujem svaki posao (vrag je odneo šalu), pa trk po mladoženju. Đuvegije, gde ste - da stee, htela bih da znaam; na sve strane glas razneste: ja porez ne daam!

Gej je OK

Maši se razvezao jezik pa, koliko je do juče pazila da se tajanstveno ime izgovara samo šapatom, u četiri oka i iza čvrsto zatvorenih vrata, toliko danas ne bira ni vreme ni mesto, zija na sva usta (i pred svima redom) kako se "zaljubila u Strahinju" (a on u Suzu, ni to nikad ne zaboravi da pomene; i ljuti se kad ja kažem: ko ga šiša, naći ćemo lepšeg, iako ne znam tačno ni kakav je ovaj, ali čim on trči za drugom - taj u moju familiju neće da kroči).

Večeras, ko zna koji put, poveri to i Dimitriju (trogodišnjaku): ja sam se zajubiva u StVahinju; a u koga ces ti da se zajubis kad poVastes? (ume Maša da izgovori sve glasove, vežbala je, ali lakše kako je prvobitno  navikla, a možda i od te ljubavi muca, ko će znati, gadna je to boljka). I ja ću u Strahinju (što taj klinja ima sreće, pa je li zlatan?!), odgovori Dimitrije (sve vreme ozbiljno i tupo zureći u nju, zatečen tim pitanjem). A ne možeš ti u Strahinju, nasmeja se Maša, ti si deecak (vidite, nije ljubomorna, nije ni na Suzu - tek kad poodrastu žene postaju sujetne i osvetoljubive; nije ljubomorna nego neobaveštena). Nasmejah se i ja (deca mala, još neupućena, udžbenici zastareli, a oni još i ne čitaju). Mašo, hej (gej je OK), šta pričaš to: može, što ne može (al' se bojim da bi ga otac umlatio ko vola u kupusu).

Demanti, i (ne)dozvoljena tolerancija na prašinu...

Istina je da je Maša redovno maltretirala mog miša (bez koga ne mogu da zamislim život;))! Istina je i da je juče mog ljubimca tresnula o sto!:( Ali, on to sve odlično podnosi (i razmišlja da se prijavi u onaj rijaliti šou „Opstanak“)!:) Problem je ovog puta bio psihološke prirode: umislio miš da je usisivač (a precenio svoje mogućnosti;))!:) Večeras mu je Ivan iz trbuha izvukao četiri bale prašine (od TOGA su se mišu bile odsekle noge:))! Sestra mi se potom zajedljivo obratila sa “devojko“ (k'o da sam ga ja terala da guta prašinu, a ne može da je svari), i naložila da vam podnesem izveštaj, te skinem ljagu (i odgovornost) sa njenog deteta!:)
Nije mi jasno zašto se samo devojkama zamera tolerantnost prema česticama prašine?! Udatim ženama je bračni status opravdanje što prstom mogu da crtaju po policama?! Kao da mi nemamo dara za slikarstvo!:) Samo se za (dobrim) devojkama „prašina diže“!:)

15. фебруар 2012. ·

Вечерас ме зат напокон, на једвите јаде, нагнао да оперем неколико посудица. Потом је, стојећи ми над главом, те наслађујући се мојим мукама и ликујући због моје (не)вештине (а и претходног опирања), приметио: "Јадан ли је онај који се тобом буде оженио!" (Хм, ко да ја немам друге квалитете : а маштовитост, а духовитост, а креативност, ааа ...?!;) Нисам ја судопера, ја сам уметничка душа, брате... овај, зете!;))

Не прође дуго, а једна гошћа, као добра вила која потире клетву зле, пробавши кифле које сам ја умесила и испекла, закључи: "Одличне су, можеш да се удаш!" (На то ми срце поскочи од радости, само сам то допуштење чекала: ах, сад и ја могу да променим (ван)брачни статус!) Нико није савршен, па ни ја: не могу и да месим и да перем; нешто од кућних обавеза (брдо прљавих судова, рецимо;)) мораће да се свали и на леђа младожење! Џаба чисти судови ако су празни; кад има шта да поједе, може (а и ваљало би;)) да (ми) једе и из руке!

Дошао ми недавно зет (један од мојих омиљених) из бела света. Још се не сретосмо, али мисли он (кад не мислим ја;)) на мене, знам (а и чух;)). Решио да узме мој живот (и брачни статус) у своје руке (кад су већ моје скрштене; дојадило човеку да из лета у лето ишчекује ту сензационалну свадбу;)). Не може му се ни замерити: четири банке, а на видику ни зета ни детета (то је просто недопустиво) – сем оног у мени (фигуративно, не у материци;)). Каже, ако нема овде никог за мене (пробирач наиђе на отирач... али ни главе не осврће;)), има у Босни (зар сам икад рекла супротно?:)), водиће ме тамо (САД си се сетио; не зна он у ком грму, тј. у којој бившој југословенској републици;) лежи зет, овај зец, али... да окуша човек срећу... моју).
/Шта фали његовом тасту, каже, што у кући има ДВА Босанца? Шта може да фали (кажем ја)? Може само да претиче: и памети, и духовитости.../ А мени се брци смеше: тешко ћеш ти, зете, натерати жабу у Босну, овај воду!

Ћошак који брачни статус одређује

Тек кад сам себи насула тањир супе и села за сто, Миа и Матија су пожелили и сами да једу. Устадох да послужим обоје, што значи да они заузеше расположива места за столом. Онда ја привукох столицу од телевизора, колико да могу да дохватим кашику. А Миа, између два срка, изненађено упита: села си на ћошак?!

Да, што, упитах некако значајно (ко да не знам какву сам бојазан у својој сестричини изазвала). Ма ништа, насмеши се стидљиво она, одлучивши да се мане осетљиве теме.
Истина, изазивам судбину: седим на ћошку стола, па никад нећу бити прибележена у књизи венчаних. Ко да бих се иначе удала!
Увек тако седи, моја сестра добаци (донекле љутито, знам; не може да ми опрости ту несмотреност, односно тврдоглаво и упорно деловање против саме себе), неће она да се удаје (и у томе се јасно зачу прекор).
А зато се ти ниси удала, закључи Миа, канда озбиљно (као да је управо склопила Рубикову коцку). Зато. Сто је за све крив (дабогда се расклимао, па замењен округлим био). Надам се да га (као жижак) гризе савест (што ја никад у зеленој венчаници нећу мамити задивљене уздахе сватова).

19. септембар 2012. ·

Pitam sestru gde se "vadi" neka potvrda, a ona mi (ni pet ni šest, ni adresa ni ustanova...) precizno objasni: ma kod one crne, iz G........., što se nije udavala. ?! ?! ?! (To ja ne mogu da verujem. Ne samo što bih s takvim putokazom neminovno zalutala. Možda joj na čelu piše "nije se udavala", ali ja tu žutu štampu ne čitam.)) "Vernici" se krste kad "veruju" (doduše, neki i bez navodnika sigurno), a ja kad ne verujem svojim očima ili ušima. Izgleda da je taj nedosegnuti (ili izgubljeni) bračni status u provinciji (od koje ne ozdravi ni metropola) nadasve bitan i ona koja se nije, ili pak jeste (što ipak donosi više poena i uvažavanja), udaVAla do kraja života mora da ga nosi kao žutu traku oko ruke.