Ima raznih vaga na kojima u svako doba možete proveriti koliko kilograma viška imate. One kućne, o koje se redovno saplićete, vešto izbegavajući (iako vam na svakom ćošku podleću pod noge) da na njih stanete (jer one taakoo lažuu, gotovo kao ogledala, Minhauzen pred njima „podvije rep“). Imate onu stočnu, kod komšije, koji se bavi stočarstvom, a na koju stajete, kad sve češće počnu da vam se obraćaju sa: svinjo, krmačo, kravo, odnosno da vas svrstavaju u stoku, i to onu velikog kalibra. A imate i one ulične, koje govore, tračare od kojih čitava Knez Mihailova može da sazna (ali ne može da veerujee) koliko ste „napredni“.
Vaga koja govori! Čudna mi čuda, ko da je to nešto! Postoje vage koje ne samo da govore, već i hodaju (ako dramska situacija, ili operacija merenja, to zahteva), i još vas gledaju (razrogačenih očiju). Kad govore, ne čine to onako ravno, nezainteresovano, već emotivno, sa specijalnom intonacijom, koja često bude praćena mimikom i gestikulacijom: znate ono kad podignu oči i obe šake, a krajeve usana zakovrnu nadole, istovremeno ih nekako stisnuvši, uz obavezan komentar: „Auu, ne bilo ti urookaa... baš si se popravila!“ (Znate li vi još neku vagu koja poznaje, štaviše koristi, stilske figure?!) Prednost je i što na njih ne treba da stanete nogom, mada vam to uopšte ne bi teško palo (naprotiv, nema toga što biste radije učinili). Sigurno su mnogi od vas (nisam valjda ja jedina takve sreće) bar jednom u životu bili „izmereni“ od strane iste. Nema te vage koja se može pohvaliti takvom preciznošću! A opet, i njih ima više tipova (i sve su jednako pouzdane, u to ne sumnjajte): ujnina sestra, sestrina svekrva, strinina zaova, ujninog devera svastika, zetov zet (uh, ne, ne, ne, on vas „meri“, ali iz sasvim drugih pobuda)... i druge osobe sličnog značaja, bez kojih vaš život ne bi bio to što jeste... pakao.
Merenju sam obično bivala izložena o krsnim slavama. Tek što pozvonim na vrata, i pre nego što uspem da izustim: “srećna slava“, ona (seoska vaga za tačno merenje) već viri iza ujakovih leđa i sa smeškom dobacuje: „Ti si se, maco, malo popravila?“ Kao da sam inače bila pokvarena, ili loša. Ali takve su te tetke, nepopravljivo blage, pa otud sklone eufemizmima, sve uviju u ukrasni papir. Nisu okrutne kao one elektronske brbljivice; nemaju srca da ti saspu ogoljenu istinu u lice, hm, da, nemaju srca...
Druga tetka, moja lična, mada ne rođena (noviji model, tipičniji za gradsku sredinu), sklonija je pesničkom jeziku: ono što ona kaže - uvek nešto drugo znači. Recimo, sa blagonaklonim smeškom, i glasom kojim se tepa novorođenčetu, pita: „ Dušo, je l’ voliš ti da ručkaš?!“, a, u stvari, kaže: „Kravetino, vidi na šta ličiš!“
A što imaju oštar vid, Argus bi im pozavideo! Dok prekoračiš prag, već ti, u cugu, iako to niko i ne traži, određuje tačnu telesnu težinu, odokativno: 79 kg i 365 grama! Potpuno fascinantno! (I potpuno besplatno! A one ulične vage bez dvadeset dinara neće ni da zucnu!) I čik posle pojedi dve sarme i kutlaču pasulja (o ribljoj čorbi da i ne govorimo)! Ponekad, čak i kad je gusta magla, nazre te kroz prozor (s kog ne uklanja zavesu) još kad otvaraš kapiju (od koje ti do kuće treba gotovo pet minuta brzog hoda); tek malo napregne oči, i istog trena nepogrešivo konstatuje da si se popravila 167 grama otkako te poslednji put... „odmerila“. Te rezulate merenja saopšti ti nešto kasnije, ali obazrivo: “Jao, baš si se udebljala!“ Merenje je obavezno i za ručkom (ako se uopšte usudiš da jedeš). Nijedan slavski ručak nije prošao, a da se nisam zagrcnula, jer nekako se uvek potrefi da mi je kašika u ustima, kad mi se tetka-vaga obrati.
Da mi je neko nekad rekao da će se takva vaga pokvariti, da će doći dan kad više neće znati koliko sam teška, ne bih verovala. Ali, dogodilo se. Kad sam izgubila gotovo dvadeset kilograma, ta njena sposobnost je potpuno zatajila. Možda zato što sam postala LAKA?! Al’ sve mi se čini da je to zato što tetke nisu „baždarene“! Istina, i dalje me ona drži na oku – gleda me ispod njega! I samo čeka, da skala krene naviše!
Vaga koja govori! Čudna mi čuda, ko da je to nešto! Postoje vage koje ne samo da govore, već i hodaju (ako dramska situacija, ili operacija merenja, to zahteva), i još vas gledaju (razrogačenih očiju). Kad govore, ne čine to onako ravno, nezainteresovano, već emotivno, sa specijalnom intonacijom, koja često bude praćena mimikom i gestikulacijom: znate ono kad podignu oči i obe šake, a krajeve usana zakovrnu nadole, istovremeno ih nekako stisnuvši, uz obavezan komentar: „Auu, ne bilo ti urookaa... baš si se popravila!“ (Znate li vi još neku vagu koja poznaje, štaviše koristi, stilske figure?!) Prednost je i što na njih ne treba da stanete nogom, mada vam to uopšte ne bi teško palo (naprotiv, nema toga što biste radije učinili). Sigurno su mnogi od vas (nisam valjda ja jedina takve sreće) bar jednom u životu bili „izmereni“ od strane iste. Nema te vage koja se može pohvaliti takvom preciznošću! A opet, i njih ima više tipova (i sve su jednako pouzdane, u to ne sumnjajte): ujnina sestra, sestrina svekrva, strinina zaova, ujninog devera svastika, zetov zet (uh, ne, ne, ne, on vas „meri“, ali iz sasvim drugih pobuda)... i druge osobe sličnog značaja, bez kojih vaš život ne bi bio to što jeste... pakao.
Merenju sam obično bivala izložena o krsnim slavama. Tek što pozvonim na vrata, i pre nego što uspem da izustim: “srećna slava“, ona (seoska vaga za tačno merenje) već viri iza ujakovih leđa i sa smeškom dobacuje: „Ti si se, maco, malo popravila?“ Kao da sam inače bila pokvarena, ili loša. Ali takve su te tetke, nepopravljivo blage, pa otud sklone eufemizmima, sve uviju u ukrasni papir. Nisu okrutne kao one elektronske brbljivice; nemaju srca da ti saspu ogoljenu istinu u lice, hm, da, nemaju srca...
Druga tetka, moja lična, mada ne rođena (noviji model, tipičniji za gradsku sredinu), sklonija je pesničkom jeziku: ono što ona kaže - uvek nešto drugo znači. Recimo, sa blagonaklonim smeškom, i glasom kojim se tepa novorođenčetu, pita: „ Dušo, je l’ voliš ti da ručkaš?!“, a, u stvari, kaže: „Kravetino, vidi na šta ličiš!“
A što imaju oštar vid, Argus bi im pozavideo! Dok prekoračiš prag, već ti, u cugu, iako to niko i ne traži, određuje tačnu telesnu težinu, odokativno: 79 kg i 365 grama! Potpuno fascinantno! (I potpuno besplatno! A one ulične vage bez dvadeset dinara neće ni da zucnu!) I čik posle pojedi dve sarme i kutlaču pasulja (o ribljoj čorbi da i ne govorimo)! Ponekad, čak i kad je gusta magla, nazre te kroz prozor (s kog ne uklanja zavesu) još kad otvaraš kapiju (od koje ti do kuće treba gotovo pet minuta brzog hoda); tek malo napregne oči, i istog trena nepogrešivo konstatuje da si se popravila 167 grama otkako te poslednji put... „odmerila“. Te rezulate merenja saopšti ti nešto kasnije, ali obazrivo: “Jao, baš si se udebljala!“ Merenje je obavezno i za ručkom (ako se uopšte usudiš da jedeš). Nijedan slavski ručak nije prošao, a da se nisam zagrcnula, jer nekako se uvek potrefi da mi je kašika u ustima, kad mi se tetka-vaga obrati.
Da mi je neko nekad rekao da će se takva vaga pokvariti, da će doći dan kad više neće znati koliko sam teška, ne bih verovala. Ali, dogodilo se. Kad sam izgubila gotovo dvadeset kilograma, ta njena sposobnost je potpuno zatajila. Možda zato što sam postala LAKA?! Al’ sve mi se čini da je to zato što tetke nisu „baždarene“! Istina, i dalje me ona drži na oku – gleda me ispod njega! I samo čeka, da skala krene naviše!
Нема коментара:
Постави коментар