Једна мама дала ми свог сина (ма мали рођак, нема ни годину; да не помислите...;)) у наручје! Мали ме прво вукао за репиће, па се после тако праћакао да ми је нанео лакше телесне повреде!:) Онда је почео да вришти као магарац (оштећење бубних опни већ спада у озбиљније угрожавање мог здравља:)) и да ме, без икаквог повода, гребе и удара по лицу (укратко, мали је физички, и из чиста мир, насрнуо на мене:))! Једва су ме живу спасли!:) Нико ми није веровао да је тај напад био "ничим изазван":) (чак сам била врло љубазна према њему, куртоазно му упутила неколико реченица!:)) Нису ми веровали, између осталог, због старих породичних трикова (који се преносе с колена на колено; мислим, „од оца је остануло сину“, а од сина – ћерки:))! Мој деда, учио је коларски занат, тј. како се праве точкови за запрежна возила (ко не зна шта је то, нека погледа неки речник архаизама:)). Али, узгред су хтели да га науче и како да буде дадиља (ал' деда се опирао - није га занимало то факултативно знање): понекад је морао да држи дете свог мајстора (није му то причињавало задовољство:)). А дете се одмах да у дреку! И сви се чуде: код свих хоће, а код њега неће! Па наравно, ко би се још осећао угодно у рукама које штипају за гузу?!:) (Или, мождаа... ;)) Да будем искрена, сетила сам се тог "излаза у случају опасности";)! Али га НИСАМ УПОТРЕБИЛА, нисам стварно!:) Само сам завапила за помоћ па су ме једва истргли из руку тог распомамљеног клинца!:) Још неко време је кидисао на мене, али сам била на безбедном одстојању!:) Што је агресиван – чудо једно!:) Боже, какве ли то каше једу ова деца?!;)