Мрзим сатове! Толерантна сам само према оним часовницима што казаљке имају, а језика немају. Одвратим поглед од њих и није ме брига. Али не могу да сакријем нетрпељивост према брбљивом (ругању склоном) зидном (или пак стоном) часовнику. У једној просторији нема места за нас двоје (стога га редовно прогнам и залупим бесно за њим врата): он воли да наглас броји (или одбројава) непогрешиво, а ја од бројања имам страх и почнем (ионако трома и несигурна хода) да се саплићем .
Што сам ја више посвећена својој тишини, то он јаче урла: закаснићеш, стићи нећеш... умрећеш, умрећеш... Некад се и кроз кључаоницу у моје срце заривају његов окрутне казаљке: тик-так, тик-так, ТИК-ТАК, ТИК-ТАК (окрећу се све махнитије, џаба сам прситма уши затворила)... Закаснићеш, стићи нећеш, умрећеш умрећеш... Јастуком да му та погана уста затиснем, у свет далеко да се отиснем (да се не предам, да не вриснем, када ме сат међу казаљке стисне), слутњи његовој (или својој?) не могу се опрети: закаснићееш, стићи нећееш, умрећееш, УМРЕЋЕЕШ...
Што сам ја више посвећена својој тишини, то он јаче урла: закаснићеш, стићи нећеш... умрећеш, умрећеш... Некад се и кроз кључаоницу у моје срце заривају његов окрутне казаљке: тик-так, тик-так, ТИК-ТАК, ТИК-ТАК (окрећу се све махнитије, џаба сам прситма уши затворила)... Закаснићеш, стићи нећеш, умрећеш умрећеш... Јастуком да му та погана уста затиснем, у свет далеко да се отиснем (да се не предам, да не вриснем, када ме сат међу казаљке стисне), слутњи његовој (или својој?) не могу се опрети: закаснићееш, стићи нећееш, умрећееш, УМРЕЋЕЕШ...
Нема коментара:
Постави коментар