А што ме нервирало кад сам у води и тик поред моје главе праћакне се неко дериште, или, још горе, каква матора будала, која умишља да "има таленат"... ух! Или се крај мене отвори ратно поприште: досадни створови отворе ватру, овај воду, једни на друге, а ја у средини... мрштим се, гледам их попреко и отирем воду с очију (а, богами, узгред, и псујем кроза зубе). Ајд што се прскају рукама, него имају и некакве справе налик на огромне шприцеве. Углавном сам ја била колатерална штета, али се дешавало да сам и директна мета. (Било да сам успутна штета или директна мета - мораска вода на лицу ми смета!) Клинца који се удсудио да у мене пуца из тог модерног оружја прострелила сам тако опаким и дугим (претећим) погледом, да су му се одсекле и руке и ноге (а не би ме чудило и да се вода у шприцу од стрха следила). Мрзим кад ме прскају по лицу! И дође ми, од беса, да им те ноге и руке поломим (ако се не одсеку од мојих очију), но ме било страх да ћу имати посла с Друштвом за заштиту животиња (а и родитељи су им седели на обали).
Нема коментара:
Постави коментар