Имали смо кофер пред којим би и Херкулу клецнуле ноге. Кад смо пошле кући: ја вучем, другарица придржава и додатно управља, а сестра даје усмене инструкције. И прискочи нам човек у помоћ, шчепа онај кофер: "давајте" (фини они Руси, бре), те га, за тили час, снесе низ степенице. Болъшое кофер изискује болъшое спасибо! (Али се прве речи сетих са секунд закашњења, те захвалих скромно, без атрибута.) Моја сестра је потом тврдила да га је на таквав чин навео поглед с моје задње стране (наравно да сам морала да се погнем, и магарац би под онаквим теретом посустао), и да се оно "давајте" није односило на кофер. Али, ништа јој не верујте.
Нема коментара:
Постави коментар