На море смо кретале увече, па сам изјутра нешто куповала и свратила до мењачнице. Пружила руку с новчаницом и у том моменту видим, крајичком ока, како нешто пада поред мене на под. Не знам да ли сам мрднула који центиметар уназад, али руку нисам помакла (за шт сам и по повратку с мора на њој носила доказ). У другом трену, видим одвали се друга даска с бочне стране шалтера и звекну ме по прстима. Један од присутних људи је потом рекао: добро је, има добре рефлексе! (А знате какви су ми рефлекси? Једном, док бејах средњошколка, или пак основац, пролети неки камион, јако брзо и јако близу нас пешака; сви поскачу у шанац, само ја останем где сам, а заклоним лице шаком.) Добро је, додадох јетко, сем за моје прсте! Тек тад спазише моја два расечена прста и прилично крви (јао, јао, помагај, изић ће ми ц'ева), те ми прискочише у помоћ.
Дешавало се и пре да ме лупе по прстима... кад игрмо "црвених рукавица", рецимо, или... кад хоћу да узмем још колача (а треба да остане и за друге)... Али да ме Свевишњи лично тресне по прстима кад пружим руку да разменим десет евра?! Мислим, Господе, ДЕСЕТ евра?! (Зна он да ћу ја те сиилнее динаре зачас спискати. Али то ни Он не може да спречи!)
Нема коментара:
Постави коментар