Миа има четири године, и има пуно енергије. А нас две имамо... немамо четири године, и немамо толико енергије. Сем тога, дођу Мии често луде бубице (имуне на Раид; нити чују шта говориш нити их занима... терају по своме), које јој не дају мира. Десило се неколико пута, кад Миа није хтела да гледа цртани (који на њу иначе делује као седатив), да је, између осталог, скакала по нама и да смо на једвите јаде успевале да се одбранимо. Умало зету (каменоресцу) да пошаљем поруку: "Клеши нам споменике; ова мала ће да нас са'рани, само да нам побијеш камење!"
У тренуцима тешког очаја (и физичке исцрпљености), размишљале смо: "Да л' да јој дамо таблету против мучнине (од ње је, кад смо путовале, спавала сатима као топ, и нисмо с њом имале муке)?! Био је то последњи (неискоришћени) адут једне мајке (бремените) и једне тетке (као магарац обремењене) на ивици нервног слома.
Нема коментара:
Постави коментар