Кућа у којој смо биле смештене нема директан излаз на улицу. Са једне стране узане завојите стазице, којом смо морале ићи, налази се бетонски потпорни зид, висок три метра, из којег вире дугачки комади гвожђа, а са друге стране је земљани бедем. Сваког дана морале смо проћи између Сциле и Харибде, сваког дана ходале смо опрезно линијом која раздваја онај и овај свет, и никад се није засигурно знало којем ћемо се царству приволети (срећом, кроз живот идем ко мува БЕЗ ГЛАВЕ, па никад немам вртоГЛАВИце). Чудни су путеви божији, ал' што знају да буду опасни ови људски! Ма какви кањони Мораче и Таре, то је мачији кашаљ!
Нема коментара:
Постави коментар