Можда на Златибору, а можда и није, паркиран аутобус до аутобуса, и стално пристају нови... Пошли људи на море, а морају да пишке. Пред вратима ВЦ-а (не верујем да је социјални случај, кад узмем у обзир следеће) баба сера (важна ко да је на вратима раја) пакује новчанице од двадесет динара у шаку и трља руке. Употреба тоалета - четрдесет динара! Некад је, у срећна времена, била "мала нужда један, а велика два", а сад са двадесет динара мож' да се ј.беш... ал' да пишаш - НЕЋЕШ МОЋИ!Срећом, три лииваадее, три лииваадее... нигде гааздее неемаа... а магла пала...
У ствари, ево како је било. Изађем ја, мамурна (скоро се пробудила), дођем до ВЦ-а, и схватим да нисм понела лову, па се окренем да одем по новчаник. Отворена задња врата на буду... попнем се, и чудим се: "Кад променише пресвлаке на седиштима?" И гледам (ухвати ме паника): "Ј.боте, где ми је сестра?" Изађем, а група мојих сапутника се смеје. Погледам бус, а бус - црвен! Онај којим смо ми путовали био је БЕО, и паркиран знатно даље. Уђем у њега и заборавим да сам хтела да пишким. Џаба ти било, где ћу без надзора?! Треба да залутам, па ко после изгубљен случај да нађе?! На ливади сам ноге оросила приликом следећег стајања (и то није била моја идеја - ја сам своје идеје оставила код куће): није да сам стипса, него ко да чека ред... а магла пала...
Нема коментара:
Постави коментар