Пролеће је стигло, нема сумње. И сад моја мајка сеје неке леепе кате (у ствари праве грдобе)... које НЕЋЕ никнути... јер их ја прокунем док су још у семену. Ако се која и усуди да никне, никад крај ње не прођем, а да је не погледам попреко - од тога напрасно свену. Само онима које, пуким случајем, тј. скривајући се иза белих маргарета (ТОО су лепотице), успеју да израсту па се испостави да су црвене или наранџасте - поштедим живот. Како је нагон за животом снажан, не бих се зачудила да оне бледуњаворозе несрећнице почну да се фарбају.

Морам саму себе да демантујем, тј. да признам завидно (не)знање из хортикултуре. И морам да се извиним (незнаним) лепим катама, јер сам, у ствари, мислила на лепе ЧОВЕЕКЕЕ!