Преспавала сам ноћ на хемијској оловци. Толико смо се сродиле да нисам ни осетила. Рођена сам само за оловку (тастатура још није заживела у народним изрекама) и кашику, тако кажу (кријем од њих да ни према виљушци и ножу немам аверзију), евентуално (додајем ја) за маказе, којима кројим картон и крпице (а однедавно богами и своју судбину). Не верујте им сасвим: умем ја, кад зафали леба, да се латим, још како добро, и мотике (метафорички, а богами и буквално - као оне несрећне године, кад падаху бомбе с неба).