Прекјуче купим ја црево за туш, двеста четрдесет динара, у једној специјализованој радњи, коју ја, из навике, зовем гвожђара (тако се у мом детињству звала једина радња у којој си могао да набавиш којекакве шрафове, цеви, чункове, али и фарбе, четке, метле, и још којешта). Пита ме после један човек: где си купила, код Кинеза? А ја се чудим, нисам ни знала да тога тамо има, Истина, пише: "minotti", али "мирише кинески" (због специфичног значења и глагол и придев морају под наводнике).
Данас свратим у кинеску радњу, и случајно видим - црево за туш, сто двадесет динара. Код тих Кинеза, бре, нема чега нема! Ако вам, не дај боже, зафали бубрег, без бриге: ако нема данас - стићи ће сутра!