Огњен и ја возили смо се данас путељком од белих каменчића... А небо плаво, а топлоо, а птице цвркућу, и пчеле зује у расцветалим шљивама (и то не обичним, већ оним од којих ја правим џем)... Миришу џанарике, а ми јездимо на двоточкашима и ћаскамо... до једне шумице, па ту мало одморимо. И са једне и са друге стране пута само њиве и ливаде... Нас двоје сами, опијени сунцем, па се у повратку распевали... А никако да нађемо песму коју обоје знамо (још мање волимо): ја "раасло мии јее бааадем дррвоо, танкоо, виисоокооОо", он све неке са часова музичког бира (а ја нит сам кадгод чула нит ми годе). Напокон, кад сам ја запевах: "Јутрос ми је руужаа процветаалаа", Огњен паде у севдах, подиже руке увис, па умало паде и са бицикла. После се сетим оне "имам једну жељууу да  ти твоја медна устаа још једном пољуубиим... И баш тад прођосмо покрај једне гуске (та је врста, пол нисмо утврдили), а она зашишта ко луда (ваљда јој се учинило да немам довољно слуха, или га је она имала одвише, а укус јој истанчан). Тек тад се сетих да се и стадо оваца малочас растрчало по пашњаку (исти им је газда, ваљда су и исту школу свршили, а ја, као за инат, не знам ниједну песму Шемсе Суљаковић).