СМРТ СЕ НАС НИШТА НЕ ТИЧЕ, ЈЕР ДОК СМО МИ ТУ, ЊЕ НЕМА, А КАД ОНА ДОЂЕ, НАС ВИШЕ НЕЋЕ БИТИ. То, пре свега, значи да не треба да страхујемо од смрти, а поготово да нас се не тичу административни (или ма који други) проблеми које ћемо, можда, сишавши (не својевољно) са светске позорнице, изазвати, односно оставити својим наследницима (уз све оно чега су једва чекали да се докопају).                                                  
Моја покојна баба (није читала Емпедокла), пошто се деси да изгуби личну карту, пробила нам је уши док јој нисмо извадили нову, убила се од бриге: "неће моћи да ме са'ране" (можда је баш од тог стреса убрзо потом и умрла, какав апсурд).
Што вам све ово причам? Прекјуче ми истекла лична карта! Неће моћи да ме сахране! А ако им и пође за руком (да не кажем лопатом), кад на оном свету установе да не могу да ме идентификују (а не знам напамет матични број), има да ме баце назад! (Дакле, суђен ми је пакао!)