С времена на време (рецимо на пола сата) у овој соби, на волшебан начин, нестају фломастери (зелени), обичне и хемијске оловке... као да у земљу пропадну... Подвучем три реченице, и кад хоћу да подвучем четврту - од писаљке ни гласа, а нарочито ТРАГА (на папиру). Погледам под кревет, под сто... прашине кол'ко волиш, оловке ни за лек! /Некад морам да погледам и у своју мајицу, јер, пошто читам у лежећем или полуседећем положају, ја имам један необично згодан (двосмислено, двосмислено) сталак за оловке; једном сам тако са заденутом црвеном хемијском отишла код другарице - замислите бруке!/ Онда се, кад већ почупам косу од беса, и кад набавим нове, једнако неочекивано, и једнако волшебно, појаве ни од куда.