Има неколико година како ту нисам крочила. А некада давно, док бејах ђак, пут од куће до школе, и обрнуто, водио је покрај тих слаткиша. И сад осећам мирис и укус оних топлих кифла с џемом, које  смо јели за доручак. Верујем да је бурек ту и даље најбољи на свету (иако дуго нисам проверавала - изменила сам јеловник): онако реш печен, не плива у масти, а сира ни мало ни много - таман!                                                                                                     

Пре неки дан, вођена носталгијом, свратих с другарицом да се засладимо. Ех, много шта није више као некад... (То што ни ја сама нисам иста делимично објашњава претходни уздах, а и наредне реченице.) Тулумба је и подсећала на ону некадашњу, само допола (али то је зато што не беше свежа; проценила сам да квалитет није опао). А баклава... Троуглић, облик у којем је баклава, дупло мањи од оног из мог ђачког доба (а и нама порасли прохтеви)! Кекса колико волиш, а орах ни да замирише! (А некад су се баклаве од ораха правиле!) Нешто је ипак остало као пре: стара угодна атмосфера, љубазност и присност домаћина (које, такође, смењује млађа генерација), полупразна витрина (и у њој, као и увек, шампите, баклаве и тулумбе), и деценијама исти асортиман (уз већ поменуто, сладолед на точење, лимунада, кикирики и семенке). Те семенке, у огромној количини, моја сестра сваког лета однесе у Канаду; каже да нигде нема лепших, и ја јој верујем, јер само ове миришу на детињство. И замислите још: чаше су им ИСТЕ, потпуно исте свих ових година: оне једноставне, најобичније, старинске, и имам утисак да су то баш оне које су набавили у време кад су започели посао (што да не - овде нико не пада у севдах и не разбија чаше о под). Навикла сам да ту виђам бабу и деду, власнике ове слатке куће уз коју смо одрастали (само су неки и одрасли), да ме шта приупитају... Баба и деда су били заштитна лица те слатке одаје, а сад их унуци (или године многе) потиснули у кухињу и преузели кормило. Бабу сам ценила и што ми је једном, искрено очарана, рекла да имам лепе очи. А деду, што ми је пре две-три године рекао да сам иста као кад бејах школарац, ништа се нисам променила, само сам (да се изразим еуфемистички) заобљенија (сад се избрисала и та разлика). Све нас они држе на оку од малих ногу, нико није могао да порасте без њихових кифли и оног слатког сутлијаша! Нико није могао да гледа филм у биоскопу, а да не грицка њихове семенке и кикирики (и остави за собом на поду гомилу љускица од истих). Дан није могао проћи без сладоледа у корнету. Пре часова кифле или бурек, после часова сладолед, шампита или сутлијаш. Кикирики или семенке, два пута на дан (да се не вуче сића по џеповима).

У једну реку не можеш два пута ући, рече један мудрац. У једну посластичарницу можеш, али колачи никад неће бити исти , рече сладокусац и носталгичар.