Мали псић је и јутрос кењкао са терасе, тик до степеница (низ које није умео да сиђе), једући се од муке док гледа тату опруженог на трави. Пре тога сам затекла Васу како стоји на највишем степенику, покушавајући да објасни малом како даље не сме јер се може повредити. Понекад, кад нема дургог решења, добра вила узме мало псето у руке па га спусти у двориште. И онда он, срећан, њушка по ћошковима и (из чисте радозналости) уноси се комшијама (мачкама и кокошкама) у лице. А онда се умори обилазећи тај веелиикии свет, и прилегне на безбедном месту: иза татиних леђа. Псећа идила: под топлим сунвем, на зеленој трави спавају блажено отац и син.