С њима трома тешко је изаћи на крај. Миа хоће да гледа цртане, и не пристаје ни на какво временско одлагање нити алтернативну забаву. Он гледа "Великог брата" и не постоји начин да га убедиш да унуци препусти термин. Пролеће почело, а прве бубице (и то оне луде) појавиле се у Машиној глави: кад нешто хоће, дере се ко магарац, баца се хистерично и гризе сто од компјутера (у случају да се не докопа живог људског меса), и не покушавајући пре тога да објасни шта је то што жели. Јаоо, ко ће поднети ово преддитејџерско доба (дијагностиковано у случају Мие и Маше, наравно - он је одавно у (пост)тинејџерском периоду)!

Захваљујући дуготрајним преговорима (који су дали траљаве резултате), а више довијању свих одраслих укућана, цртаћ је пуштен касније, па он, пензионерска дангуба, будући насилно одвојен од милог му ТВ екрана (за који је вишком слободног времена чврсто везан протеклих месеци, а на који, једнако дуго, самовољно полаже право првенства) није имао другог избора него да оде по угаљ и дрва. Али сад се опет ближи пренос "Великог брата", узврпољио се, и, ако се цртани скоро не оконча, без сумње доћи ће до рата, у којем ћу ја, разуме се, стати на Миину страну, али... он је матори ТВ зависник, опчињен туђим лажним животима, ко са њим да се избори! Нема он ништа против да на млађима свет остаје, али ТВ вала НЕЋЕ!