Трава се тек помоли из земље, а мајка дограби косилицу у руке, па навали... Не волим траву ко под конац, тј. ко под косилицу! Волим ону неуредну, неједнаку, разиграну, слободну, самовољну траву! (А такве волим и људе, који се разликују, тј. штрче!) Не волим ни косилице... као што не волим брусилице, усисиваче, миксере, блендере.. ништа што зуји (ни људе који одвише, којешта, или кад мени не годи, причају). ТИШИНААА, да чујем како кришим, и у инат, расте трава (да чујем птицу што ми се у срцу копрша)!