Васа не подноси огрлице, чак ни кад су против крпеља и бува, чак ни кад су, као ова, зелене боје. (А да какве би друге боје огрлица била - то је МОЈЕ куче!) Откако му јуче прикачих заштитну огрлицу, потиштен је и (пошто се неко време ваљао по трави, у намери да огрлицу смакне) само се премешта с места на место, а легне увек испруженог врата (на основу чега ми је јасно шта га тишти). Није Васа научио ни на какве омче; пола века (по псећем календару) провео  је уживајући пуну слободу (мишљења, изражавања, говорења, тј. лајања и кретања). И сад треба огрлицу да носи! А маторо се куче не учи... да се кинђури!